Можда још негде на Апенинском полуострву, у белој марамици, стоји прамен коврџаве косе девојке која је у својој раној младости сијала сјајем девојачке лепоте и снова прекинутих пуцњем освајача, са неког од прозора школе у коју је ишла. Имала је само осамнест година …
Прошло је скоро пет година како сам добио мејл од г- ђе МИЛЕ М. Мирковић – Кокић (1928. Пљевља – 2018. Крагујевац) са малбом да напишем текст о прводецембарском страдању њене најбоље другарице ЈОВАНКЕ ЈОКЕ С. ВУКОЈИЧИЋ (1923 – 1941) и њене сестре Љубинке БУБЕ ( 1927 – 1941) ћерки прота Сава Т. Вукојичића (1884 – 1938) и Катарине Каје Стевовић, једнe од најугледнијих и најпоштованијих породица града Пљеваља.
Лијепе протине кћерке. Љубинка – Буба и Јованка Јока Вукојичић, синоним страдања Пљеваља и Пљевљака у прводецембарском леденом дану пакла. Грађанске жртве рата, како записаше после рата у књиге настрадалих и нигде више их не споменуше… Како би се рекло у нашим временима , лицемерно: колатерална штета!
Шта написати, па све што ми је и г- ђа Мила написала, толико сам пута чуо од мојих родитеља, који су читав свој живот провели у граду у комшијским и пријатељским односима са славном свештеничком породицом Вукојичић. Од свих тих ратних дана, два су им остала као најтежа и најтужнија, то је прводецембарски 01.12.1941 и „савезничко“ америчко бомбардовање Пљеваља 27.7. 1944. Био је то , како би отац рекао “ ПАКАО НАД ПЉЕВЉИМА И ПЉЕВЉАЦИМА…Па ево, само да препишем Милин мејл:
–Могло је то бити јутро 02. или 03. децембра 1941.. Не чује се пуцњава – тишина. Комшија јавља да се може ићи по воду ,на требовинској чесми ( сада спомен чесма н.х Вуку Кнежевићу прим в.Б) Онај ко иде мора да повеже белу траку око руке. Мама и ја одлазимо по воду. Снега скоро да нема , али мраз је стегао. Док пунимо канте , погледамо ка улици која води ка Раскрсници , а на самом почетку , са леве стране од Куће Владислава Диса Росића ( одакле улица има благи пад према Милет Башти) заледила се крв и црвени се скоро до чесме…Било нас је више који смо дошли по воду, па се не сећам ко је рекао: ПОГИНУЛЕ СУ КАЈИНЕ ЋЕРКЕ . УБИЛИ СУ ИХ ТАЛИЈАНИ ПУЦАЈУЋИ ИЗ ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ!
Кућа породице проте Сава Т. Вукојичића у „Грујичића“ сокаку, (ул.1. децембра). Последње овоземаљско боравиште у коме су сањале свој девојачки сан Јованка Јока и Љубинка Буба, рођене сестре… Умрле у истом часу, на истом месту…Сећаш ли се Требовино ! Кућа је после Другог рата у власништву породице Сава Јестровића.
Ватрену стихија од кућа које су гореле, брзо се ширила и када је већ захватила и Грујићиће, истрачали су и Вукојичићи и придружили групи бежећи ка Милет Башти….Талијанска војска која је од школе ( сада Гимназија у Тршовој улици) направила војно упориште, имала је брисани простор према том делу града, отворила је паљбу… Нико од читаве групе која је бежала није ни погинуо ни рањен . само две рођене сестре ЈОВАНКА – ЈОКА и ЉУБИНКА БУБА….Када се пуцњава утишала, склонили су их са улице и сахранили преко пута њихове куће у башти породице Џуверовић…
После неколико дана, талијански окупатор, организовао је сахрану Јованке и Бубе , до српског гробља на Вароши. Ево, како је Мила Мирковић, описала тај догађај , који је носила са тугом читавог живота, и био увек прва мисао и тужно сећање на завичај:
–На дан њиховог откопавања ради сахране на варошком гробљу, окупило се много родбине, комшија…било је и Италијана. И ја сам дошла са мајком и оцем. Имала сам 13,5 година. Исто као и Љубинка Буба, која ми је била најбоља другарица. Када су скинули задњи слој земље и смакли ћебе којим су биле покривене, указао се потресан , незабораван призор: две сестре леже једна поред друге , жутог воштаног лица… Несрећна мајка Катарина Каја вришти, кукају браћа , родбина , сви присутни плачу и јецају. Стављају их у заједнички сандук. Ту је и неколико италијанских војника и један официр, алпинац у шеширу са перушком, а војну пелерину је тако огрнуо да је покрио лице. Плаче…онда сцена као да се догађа у неком филму и која ми је све ове године живота била пред очима. Италијански официр прилази ковчегу, клекне, извади маказе и сече прамен Јокине прелепе црне коврџаве косе , ставља је у марамицу и лагано се удаљава…
Можда још негде на Апенинском полуострву, у белој марамици, стоји прамен коврџаве косе девојке која је у својој раној младости сијала сјајем девојачке лепоте и снова прекинутих пуцњем освајача, са неког од прозора школе у коју је ишла. Имала је само осамнест година …
–Погребна поворка креће Грујичића сокаком ( сада ул 01. Децембра, прим вБ) према гробљу на Вариоши. Чујемо, говоре да су Италијани организовали сахрану. Напред, се носи крст на коме на металној табли пише: GIOVANA E BUBA . Хладан децембарски дан . Кривудава поворка прати Јоку и Бубу на вечни починак. Пролазимо Карађорђевом улицом ( Грујичића сокак , сада 01. Децембра прим вБ) поред згаришта кућа Јанковића, Поповића Ђолевића, Грујичића, Новаковића…поред изгореле црквене зграде и разреушене цркве.. На Раскрсници су скоро све куће изгореле …и Бајића сокаком ( улица Т. Пејатовића прим вБ) долазимо до гробља. Рака је већ ископана и спуштају један сандук са њих две – рођене сестре. GIOVANA E BUBA.
Чува успомену на своје славне претке: КАТАРИНА КАЈА ћерка Синише Микице Вукојичића.
Памтила је и туговала за својим најбољим другарицама Јоком и Бубом, читавог живота. Радмила Мила М. Мирковић Кокић. Ево са закашњењем , тешко је на ове теме писати, испуних давно дато обећање, и написао, сада када је и Мила код својих другарица негде у царству праведних…Хвала јој на пријатељству које су Мирковићи поклањали мојој тетки Даници у Крагујевцу, и мени са братом Николом Никицом у Београду. Нека ове редове Јованка и Љубинка, приме ,уместо цвета и свеће, за незаборав, за прерано прекинуту младост, за вечни мир у царству небеском.
Сваког 01. децембра у цркви Св. Петке се служи парост, невиним жртвама овог догађаја.
Београд, 15.05.2023. Војкан Т. Бојовић
