Пре 90.година, првог дана по Духовима (Тројичиндан), 26.06. 1933 год. отпочели су радови на обнови конака , манастирске цркве и радови на изградњи канала (тунела) кроз обе порте манастира Св. Тројице код Пљеваља.
Манастир Св. Тројица , на 1, 5 км. од Пљеваља,стара Врхобрезница, једно је монашких средишта Старе Рашке.најранији помени су из 15 и 16. вијека, али је Св Тројица постајал и раније, јер је игуман Висарион почетком 16. вијека на темељима старог манастира, подигао главну цркву.У народној пјесми „Куд се ђеде, цар Немање благо“ , помиње се да је подигнуто мноштво цркава, а међу њима и „Тројица , на домак Таслиџе, украј воде украј Ћиотине“. Има Св. Тројице и у пјесмама; Зидање Раванице, где се каже, да су Немањићи саградили „…и Тројицу у Херцеговини“, а у пјесми о Бану Милутину и Дуку Херцеговцу , спомиње се „тројица пребијела црква“.
Грађевински дневник на радовима, потписивали су сваког дана, за предузеће ; Тодор М. Бојовић, за манастир стрешина игуман Серафим Џарић, и за надзорни орган инг. Даниел Сквориков.
После једне велике водене стихије 1932. (нагло отапање снијега изнад Бисерке) са источне стране манастира, вода је однела тај део манастирских конака ( види фотографију м – ра из 1928. год.) оштетила и његов северни део , зид цркве, као и манастирску ограду и пратеће објекте.
Ови радови су поверени предузећу Максима Т. Бојовића (1852 – 1945) из познате милешевске неимарске групе: Варклића, Бојовића, Кубуровића Дробњака, Шалипуровића, Пријовића који су 1865 урадили и велику обнову манастира Милешеве, и после скоро 100.година проведених под ведрим небом , покрили Белог анђела. Записаше је као Милешевско васкрсење.
Највећи и најтежи део посла , изискивала је изградња базена за прихват воде ( на месту источног дела конака, означен на фотогр.) из Бисерке и од њега канала (тунела) за одвод воде кроз горњу и доњу порту до потока Скакавац у дужини од 150. метара .
У горњој порти М –ра Св. Тројица поводом празника Тојичиндана. У средини фотографије, види се источни део конака, кога је поплава 1932.године порушила, а на његово мјесто изграђен је базен – брана за прихват воде .
По Уговору , предузеће Максима Бојовића је било у обавези да радове изведе квалитетно са роком до краја 1933. године, са акордном ценом од 140.000.хиљада динара. Од тога , Максиму, Тодору и Озрену требало је припадне 37.000. динара.
- Радило је у просеку 20.радника, а у раду су се посебно истицале Герине, које су Бојовићи ангажовао и у ранијим радовима.
Герине ме подсете увијек, на једну сентенцију коју је мој отац Тодор, често употребљавао: Није важно која је мачка боје , него лови ли мишеве!
Њом је одговорио и старешини манаститра Серафиму Џарићу, на примедбу што међу радницима има и муслимана, на шта се он насмејао…
Радило се од 06 – 18,оо часова. Радници су прије подне одмарали пола сата, а послије подне један сат и 30.мин..
Плаћано је 25.динара за један дан , а остали радници су плаћани 10 – 20 динара, исплате су вршили Љубо Церовић и Прокопије Шиљак. Сав алат, био је од предузећа Максима Бојовића. Када су радови завршени, Бојовићи су израчунали да су за себе зарађивали дневно по 3 (три) динра ! Овоме је допринело, невреме које је у ноћи 25, јула 1933.порушило, готово све земљане радове на каналу, па се морало радити из почетка. На жалост акордни уговор није предвидео нити имао тачку „виша сила“ због чега радови нису пратили предвиђену димнамику. Ево шта је о томе у грађевинском дневнику , на дан 01.08.1933. записао инг. Данијел Сквориков (руски избеглица који је са породицом од 1921. живео и радио у Пљевљима и Пријепољу) у својству надзорног органа.
- Данас сам прегледао радове на градњи канала. До сада извршени радови одговарају погодби што се тиче квалитета изведбе. Како су радови отпочели 26. Јуна о.г а до данас није извршена ни трећина радова , сигурно је да предузеће неће све радове извести у погођеном року, ако би рад наставило досадашњим темпом . Ради тога је предузећу наређено, да најкасније у року 10 дана тј. до 10 о.м почне радити са још једном партијом радника , Ова нова партија може да почне са радом на базену и да настави градњу канала од базена према излазу из порте. Уколико то предузеће не хтједне да учини, сматраће се да хотимично одуговлачи посао, и у том случају ће Управа манастира имати и право да прекине уговорени посао , одузме га предузећу Бојовића и да га настави у режији неког другог преузећа…
Тај спор Бојовићи су решили на своју штету, иако је Тодор био одлучан да напусти због неразумевања, да динамика касни због више силе, невремена , због кога су неки радови морали да се раде наново… Ипак , попустио је под молбом оца Максима:
- Тошо, јагње моје, радили смо код много светиња, никада их нисмо напуштали, нити лоше урадили , урадићемо и ово, даћемо гаранцију куће у Пријепољу и Пљевљима и то на 100 година!
И наставише Бојовићи радове. Ангажовала се још једна „постава“ радника о трошку Бојовића. Притече у помоћ и Лазар Лазо „Мошо“ Живковић са уступљених неколико већих вагонета…
Како би стриц Озрен у разговору наглашавао , никоме нисмо остали дужни, нико није повређен ни по нокту, радови су завршени по уговору крајем 1933.године. Комисија из Сарајева коју је именовао владика дабро – босански , примила је радове без иједне примедбе. Игуман је задовољан, обећао награду од товар жита. Што је тада било 600.динара, али никада је није испунио.
И ево изгура се 90.година ! Што због ратова и других неприлика , мало се радило на одржавање манастира у 20.веку. Ово су били највећи радови, а, Максимови синови били су му целог свог живота при помоћи , за било какву грађевинску интервенцију.
Веровао је Максим са синовима, баш као и онај Андрићев Алихоџа „…да је велика грјехота дирати у живу воду, одвраћати је и мјењати ток, “ па су убједили игумана и уз подршку инг. Скворикова да овај извор заштите, о свом раду и трошку и ставе само годину градње – 1934, Нови мајстори 2004. је „доредише“ и избрисаше годину њеног опстанка, Максимов праунук, Тодоров унук и Војканов син Милош, у обиласку дединих радова. Увијек је било важно, ставити бар годину градње. Скоројевићи то не воле. Хоће да све почиње од њих!
Породица Максима и Христине Бојовић. Сједе: Максим, Христина и Раде (Максимов брат). Стоје с лијева: Јелисавета Саја, Тодор, Озрем и Даница.
Обележје на ове радове у манастиру Св. Тројица, код Пљеваља.
Још једном су Бојовићи, пре ових радова 1933. радили на обнови пљеваљске Св. Тројице, када су 22.04. 1859. године , за само два сата, изгореле све ћелије око цркве , као и један болесни монах. И сам храм био је озбиљно оштећен. Помоћ за обнову , како бележе хроничари, пружио је и турски султан Меџид. У љето 1861.манастирска црква је била прилично сређена, а постављено је и звоно, прво у Херцеговини, и како наводи безимени хроничр, украдено је послије двије недеље. Записаше и клетву тим поводом: Дабогда га бијесан на врату донио на исто мијесто !
Неимар Максим Т. Бојовић и Рака Вараклић са својим тајфама, као и Јоксим Србљановић, Гавро Шалипуровић, Гавро Јевтовић, Јовица Пријовић, изградили су 1876. на старим темељима нове конаке ( ове данашње , оправљене 2004.). Године 1895,обновљен је иконостас и чадор над часном трпезом.
Забележиће писац и хроничар Новица Шаулић 1930. из записа стар.манастира игумана Серафима Ј. Џарића (1875 – 1941) наводи:
- Манастир Св. Тројица пљеваљска, благодарећи Богу и муслиманској породици Селмановић, није никада пустио. То је , колико знам једини случај између наших манастира. Селмановићи су га штитили од поквареног муслиманског башибозлука. Долазили су јаничари, пили и мотком алву мешали , али светињу нису смели дирати!
НА ПРАГУ ЈОШ ЈЕДНОГ ЈУБИЛЕЈА
Доста је цркава и манастира обновила и из рушевина подигла, од завичајне Милешеве, па Пивског манастира, Добриловине, цркве Св. Петке у Пљевљима … руке неимара Бојовића, и ево скоро пре 100.година 1924, обновили су скоро до темеља порушену цркву у Стречању- Успенија ( уснућа) пресвете Богородице или како јој пише на порталу Св. Илије.
Богоугодности ђакона Угљеше СКОКА, намесника цркве у Стречању, добих и Уговор, сачињен 1923 у Буковици , о обнови цркве изнеђу предузећа Бојовића и Одбора цркве Стречањске. Хвала му.
Бошко Пушоњић: Кровови Тоша Бојовића, „Политика“ 27.10.1977.
Београд, мај 2023. Војислав Војкан Т. Бојовић
Фотографије власништво Војкана Т. Бојовића
