Пре 25 година, писао сам (Политика, 07. јун 1998.) о пола века пљеваљског стадиона, крај Брезнице, или, како неки новинари више воле „Под Голубињом“, или, они најстарији, на Читлуку (имању манастира Св. Тројице), а, ево, дође и други дан у 2023. и сада је 75 година, од како се фудбал са „Жугића ливада“ где је „Јакић“ био непобедив, преселио у ново здање. Право, правцато игралиште са трибином, оградом, плаћањем улазница… Градњу је подстакао и велики успех ФД ЈАКИЋ у првом фудбалском купу ФНРЈ, када се, као тек основани клуб, нашао у ¼ финалу, где је поражен од прволигаша Сарајева у Сарајеву 3 : 2 (2:2 2:0) тек у продужетку, о чему сам у више наврата и опширно писао (Фудбал у Пљевљима, Пљеваљска 1947…).Свечано отарање стадиона, уз културно уметнички програм КУД Волође , увеличала је утакмица са титоградском Будућности ( нисам сазнао резултат, вероватно нерешено?) 25. маја 1948.
Захваљујући „Јакићевцу“ Мишу Аритоновићу, идентификовали смо све учеснике овог догађаја са фотографије.
После успеха у Купу, и нова опрема, дресови, тренерке, стадион и први снимак: Слева. А. Селмановић пред. клуба, Ремзо Д. Нухановић, Драган У. Милинковић Чича, Шућрија Хаџихамзић Пољски, Миле Р. Драгашевић Шпиро, Миленко Мишо Ж. Аритоновић Васиљчић, Хамид Таловић Швабо, Хајро Чоле Ташак , Ремзо Храстовина Раран и Миомир Мијо Д. Аритоновић Пенал. Чуче: Здравко Р. Драгашевић Ћавћа, Сретен Таушановић Жмара, Констатин Коле Р. Драгашевић Коловић и члан Управе Трифун Новаковић (Надимци преузети са постера Јакића из некадашње бријачнице „Спорт“)
Изградња креће почетком 1948 и свечано отварање уследило је 25. маја исте године, а поред фудбалског терена са атлетском стазом , ту су и терени за одбојку и кошарку. Посебно се истицала трибина на источној страни стадиона у енглеском стилу и свим пратећим просторијама , свлачионицама, економатом, купатилом и покривеним делом за гледаоце. Сем темељног фундуса, сва је била од дрвета ! У то време, Црна Гора а и окружење нису имали такав спортски објекат. Ако овоме додам, да је неку годину касније у изграђеном Дому културе, радила у склопу ДТВ Партизан, и велика фискултурна сала са кошевима и свим справама, онда и први успеси пљеваљских спортиста (КК Брезник првак Црне Горе 1950., кошаркашице Рудара такође 1957., фудбалери успешни у купу и првенству, рукометаши, атлетичари…) нису били случајност нити спортска срећа.
Како је мој пок. отац неимар Тодор ( 1900. – 1987.) био водећи мајстор на свим објектима послератне градње у Пљевљима (Дом културе, зграде општине и комитета, касније хотел „Тара“ и др.) то је и изградња трибине била у његовој надлежности. Пошто је спорт био у центру мојих детињих, младалачких, а и зрелих година, то сам на том изузетно лепом простору поред реке, провео доста времена, па ме интересовало како је стадион тако брзо изграђен. Мој отац је имао три Мајсторска писма (највише квалификације у Краљевини Југославији: столар, тесар и зидар) и обожавао је рад са дрветом, каменом и бетоном… Сматрао их је најздравијим и најтрајнијим материјалима. О градњи трибине говорио је:
- Имао сам срећу, да поред тек обучених курсиста, многобројних акцијаша омладинаца и осталих, имам за најближе сараднике десетак немачких заробљеника ( залуталих после краја рата ) који су били изузетно столарски обучени. Било је задовољство радити са њима… Један је остао да ради до краја живота у Пљевљима.
Млађи се, нормално не сећају, па и они средњег доба, јер прошла је 51 година од како је трибина , боје борова , и у енглеском стилу, нестала у пламеној ноћи између 08. и 09. фебруара 1971.
Гледаоци су на трибину улазили –излазили , степеницама . Централне два комада и по једне са стране. Нисам се заинтересовао, па ни сазнао, ко је или одакле је дошао пројекат за њену градњу.
А почетком шездесетих година п.в на трибини је постављен и до сада први и једини семафор на стадиону, овековечен на фотографији тадашњих Рударевих тренера: Драгана М. Ивановића Чиље и играча Петра Пера Врдољака Вође.
Ревносни дугогодишњи спортски радник Д.Б. у улози новинара, пренео је у датом тексту у ПВ новинама и другачија мишљења од оних званичних, да су електро-инсталације узрок овог догађаја у коме није било људских жртава, али је целокупни инвентар спортског друштва уништен.
- Диверзија , у ланцу догађаја који су се тих дана догађале, Брвеница, споменик на Стражици
- Дело неког манијака и сл.
Трибину је заменио један приземни објекат са неколико просторија и санитаријом све до 1985., када је за МОСИ изграђен данашњи стадион, дуго година у незавршеном стању, данас – и у сјају рефлектора.
Како је било слатко, овако гледати утакмицу! Какве трибине и ВИП ложе! Легендарна фотографија Томислава Петернека – ГЛЕДАОЦИ!
ПС. Да нисам случајно 24.12.22. налетео на један ТВ прилог о обележавању 100 година фудбала у Бијелом Пољу, тешко да би било овог мог скромног рада и умећа. Већ сам писао, а и Магда Безаревић Петернек, о традицији, њеном стварању, и још више очувању, као бољег и удобнијег пута у будућност… Али… Честитке нашем ПВ стадиону , сетиће се ваљда неко и овога, а да се не пита, чувено чаршијски : ШТА ЈА ИМАМ ОД ТОГА! Срећно 75. љето мом завичајном , драгом месту, где сам провео доста времена у игри, другарству, и где су се сањали велики детињи и младалачки снови, „да постанем лево крило, ил’ центарфор школског тима“ , и да у срећи и успеху дочекује и слави нове генерације пљеваљске младости!
Овако сам замишљао , у некој верзији, корице моје књиге, поводом 75 година фудбала у Пљевљима далеке 1995. Ево , да и таква угледа светлост дана.
СЛ.14.
Један од цртежа познатог, сјајног карикатуристе, Александра Даскаловића!
Хвала драгом ДАСКАЛУ, вечна му памјат.
Текст и фотографије
В. Бојовић и М. Митровић
Београд, 2.1. 2023. Војкан Т. Бојовић
ПРАВО ПРЕУЗИМАЊА ИСКЉУЧИВО УЗ ДОЗВОЛУ АУТОРА
