Играчи ФД Јакић из Пљеваља 1947. године (слева): Сретен ТаушановАџо У. Милинковић и Војо Капетановић) (Фото: лична архива)
Пре скоро десет година, писала је у „Политици“ о непоштовању традиције Магда Петернек. Пише Магда о „учитељици живота” и да јој је традиција „прва пратиља” и да је неопходно треба хранити, неговати и као такву поклањати будућности…
ТРАДИЦИЈА:
Сви углавном знамо очему се ради, када се спомене традиција. Од латинске речи traditio, а значило би предати нешто на чување… и може се односити на велики број људских активности, догађаја, у религијама, обичајима, дружењима, забавама од којих су неке прерасле у професионалност бизнис, као што је спорт. Врло често ту се спомиње, традиција непобедивости, или пораза, добрих игара, успеха… Много тога је обухваћено традицијом, од појединца, породица, градова, народа, читавог друштва, држава, и има је у занатству, уметности, просвети, култури… Сматра се да су потребне бар три генерације да би се изродила традиција!
Важно је створити, а касније још више чувати, његовати, оплемењивати. Доста је и традиционалних вредности, које је време и невреме избрисало.
И сетио сам се тако Магдиног текста кад сам у свом завичајном календару догађаја дошао до новембра 1947. и првог такмичења у фудбалском купу Југославије, где је у завршницу доспео и малени, тек основани тим ФД „Јакић“ из Пљеваља. У то време доста тимова је носило имена народних хероја из НОБ- а( ИКА Беране, Темпо- Бар…) па тако и Пљевљаци – по инж. Велимиру М. Јакићу, завичајцу, играчу предратног Јединства и Брезника.
ПРВА ЛОПТА – ПРВИ ТИМ У ПЉЕВЉИМА
Играо се фудбал у Пљевљима и пре Синдикалног друштва „В. Јакић“ као и што се игра и после њега, ево, већ 75 година. Тако је у грб садашњег ФК „Рудар“ Пљевља, уписана година 1920. Мада је прва фудбалска лопта дошла и виђена много раније. Пок. Радомир Матовић, истакнути спортски радник, привредник и хроничар града, тврдио је да је у својим истраживањима дошао до података да је то 1908.
Управа и чланови првог основаног фудбалског клуба у Пљевљима, на Видовдан 28. јуна 1920. Председник Филип Ђурашковић, капитен Јован Јошо Ђурашковић… Строга ћирилица, лако их је било прочитати, неке од њих сам и познавао. Цветко С. Бајић ми био учитељ, прото Милан Д. Крезовић крстио, а из родног Бајића сокака били су Милан и Страјин Бајић…
У првим утакмицама ФД „Брезник“, по сјећању Димитрија Дише Милићевића, каснијег играча „Јединства“ и „Брезника“, а које је у „Пв новинама“ 01.маја 1962. записао проф. Миленко М. Безаревић: били су: Диша и Тодо Топаловић, Војо Антонијевић, Дојчо Стаменић, Урош Н. Капетановић „Маџар“, Миле Вукојичић, Ато Муловић, Дика Грујичић, Милан Д. Крезовић…
Поново са именом ФД „Брезник“ , десетак година од његовог првог спомињања; Стоје с лева: Љ.Вукотић, Тр. Новаковић, М. Обрадовић, ВЕЛИМИР ЈАКИЋ, А. Хасанбеговић, В. Нешковић и У. Капетановић „Маџар“, Седе: М. Робовић, Љ. Бећковић и В. Милићевић.
УРОШ Н. КАПЕТАНОВИЋ „Маџар“( Пљевља 1911 – Бгд. 1973)
У хроници о фудбалу у Пљевљима, од прве лопте и тима па надаље било је доста, да благо кажем, импровизација. Више од три деценије рада на ову тему, од савременика тих догађаја, прегледа штампе, фотографија, дошао сам готово и до свих детаља, утакмица и личности.Тако је, рецимо, сасвим не документовано форсирано личности типа „два загребчана“ или словенци : Волкар и Смук, а само њима знано тек евидентиран на фотографији Урош Капетановић, који је као изузетан играч добио надимак „Маџар“, јер у то време они била са Аустријанцима чувени по фудбалу као некада , па и сада Бразилци. Рођен у Калушићима од оца Новака и мајке Савке,Урош се са 16 година се истиче као најбољи играч „Брезника“. Сведоци тог времена, а међу њима и мој пок. отац Тодор ( Пљевља 1900 – Пљевља 1987) говорили су ми о томе. Посебно су остале у сећању утакмице које су Пљевљаци играли са тимом „СЛОГА“ из Сарајева , „Херцеговца“ из Никшића и „Црногорца“ Цетиње…
Тимови „Брезника“ и сарајевске „Слоге“ у белим мајицама са пругом, на игралишту испод Велике Плијеши: Пљевљаци у тамнијим ( светлоплавим мајицама) према казивању Миленка Миша Ж. Аритоновића ( 1928 – 2011) Стоје с лева : Богдан Гале Милић, Хајро Ходовић, Рифат Хаџишаћировић, Садо Побрић, Раде Стакић, Милорад Вукојичић, ? ?,Џемаил Аџо Селмановић, Мустафа Хаџихасановић, и на крају судија: Радован Вишић. Седе: ?, Мишо Радовић „Пендрек“, Стјепан Коларевић и Салко Џанковић „Пуљкан“.
По завршетку железничке школе Урош одлази на рад у Ужице, Пожегу, Ваљево, Рашку и Београд. У свим тим градовима игра фудбал за тамошње тимове. У Београду за ФД „Железничар“, тада средином тридесетих пр. века, после „БСК“ и „Југославије“ најбољи тим у Србији у коме је пред рат играо легендарни Рајко Митић.
Урош Н. Капетановић, једини пљеваљски предратни играч који је ушао у антологију југословенског фудбала. Стоји први с лева у екипи ФД Железничар Београд 1940.
Од тог времена, прошле су 102 године. Бар три генерације, довољно за оне који су преписали и прописали да то може бити традиција. А традиција без сећања, без предања, па била усмена или писмена, лако се губи и нестааје, а са њом и доста вредности цивилизације и културе које су стварале генерације.
Није то само карактеристика мог родног града. Свакако, нисам остао равнодушан да један тим из „окружења“ обележава низом манифестација, изложба, академија, монографија…. педесет година свог локалног спортског друштва, а мој завичај није се ни сличицом сетио 100 година свог фудбалског клуба, који је читав један век био понекад и више од главне споредне ствари…
Педантни Трифун Новаковић ( други с лева стоји) , записао је на полеђини фотографије „Са обичног треннга ФД „Брезник 1927″ ( да ли седмица или 1. тј.1921. време побрисало)
Тим је скренуо пажњу на себе већ освајањем Купа Црне Горе, после победа над ИКА Беране, Дурмитором Шавник чак са 16:1 (и до данас рекордна победа у купу), Дечић Тузи 3:0, над друголигашем „Будућност“ из Титограда, у којем је играо и репрезентативац Војин Шкоба Божовић. До четвртфинала побеђени су и „Борац“ у Чачку 2:0 и „Рудар Трбовље“ 3:2. Писао је тада „Наш спорт” (касније „Спорт”) „Пола града на утакмици” на игралишту у пљеваљском пољу. „
Тим ФД „Јакић“ Пљевља пред утакмицу 1/16 Купа са „Рударем„ из Трбовља, 09.11.1947.. коју су на игралишту у пљеваљском пољу (Жугића ливаде) победили са 3 : 2 (3:1) хет– триком крила М. Радичевића, пред око 5.000.гледалаца: С лева: С.Таушановић, А. Селмановић, Дрган У. Милинковић – Чича, Мишо Ст. Радичевић, Ремзо Д. Нухановић. Ш. Хаџихамзић, З. Драгашевић, К. Драгашевић, Мишо Ж. Аритоновић. Ремзо Храстовина и Хајро Чоловић.
А у четвртфиналу Пљевљаке је у Сарајеву чекао прволигаш са Кошева. Била је то утакмица која се највише памтила, препричавала, у коју се заклињало, која је инспирисала генерације „Јакићевих“ наследника. Победио је ФК „Сарајево“, тек после продужетка 3:2 (1:0, 2:2, 3:2). А ко зна да ли би „Сарајево“ победило да пристрасни судија није прво досудио пенал против „Јакића“, па онда им искључио, по оцени тадашњег извештача „Ослобођења”, најбољег играча Драгана Чичу Милинковића. Сат времена „Јакићевци“ су играли с играчем мање. Успели су да преко Драгановог брата Растка постигну два гола и изједначе за продужетак, у којем су примили гол за елиминацију.
Полутке и срце тима „Јакића“ Ремзо Д. Нухановић (Пв 1922 – Ужице 2002) и Драган У. Милинковић ( Пв1928 – Пв. 1956).
Михаило Мишо Ст. Радичевић ( Пљевља 1928 – Бгд. 2007) одлично десно крило, на студијама у Београду запажен као играч студентске репрезентације и регистрован за тадашњи БСК ( касније ОФК Бгд.) Други на листи стрелаца иза Језеркића ФК Партизан Бгд. у Првом купу ФДРЈ. Легендарни професор математике на Војној академији у Београду.
Лево и десно крило „Јакића“: Растко Рале У. Милинковић(1926 – 2002) дошао те 1947. на студије у Сарајево, а на утакмици живота постигао оба гола за „Јакић“ против прволигаша са Кошева и Михаило Мишо Ст Радичевић, први стрелац тима.
Навршило се ове 2022. 75 година од тог новембра 1947. Играло се и после „Јакићеваца“, сада на новом стадиону крај Брезнице. „Јакић“ је 1949. променио име у „Брезник“, а од 1956. у ФК „Рудар“ – име које носи и данас. Било је још утакмица, важних, одлучујућих за пљеваљске фудбалере у 102 године постојања, за првака републике, за пласмане у виши ранг такмичења, све до наше најбоље, Прве лиге, али „Јакићева“ куп-прича из 1947. најдуже је текла пљеваљском чаршијом.
На новом стадиону крај Брезнице и трибинама у енглеском стилу са свлачионицама, купатилом и другим пратићем просторијама: Стоје с лева: А.Селмановић пред.клуба, Ремзо Д. Нухановић, Д. Милинковић „Чича“, Ш. Хаџихамзић, М. Драгашевић Шпиро, Мишо Ж. Аритоновић, Х. Тахловић, Х. Чоловић, Р. Храстовина и Миомир Мијо Ђ. Аритоновић- „Пенал“ Чуче: Здравко Р. Драгашевић, Сретен Таушановић Коле Р. Драгашевић и Трифун Новаковић члан управе.
Захваљујући Миленку Мишу Ж. Аритоновићу, станд.халфу „Јединства“ „Јакића“ и „Брезника“, који је водио свој дневник свих утакмица наведених тимова од 1944. – 1953. успело се тако захваљујући „Васиљчићу“ победити заборав. Хвала му. Из записа се види, да је „Јакић“ те 1947. био посвећен Купу, и нормално, изостали су резултати у првенству Ц. Горе. Већ наредне сезоне 1948. „Јакићевци“ су били у врху таабеле, али је првенство прекинуто због нерегуларности.
Из Албума Миша Ж. Аритоновића: Лево – петорка: Алија Аљо Влаховњак, Миле и Коле Р. Драгашевић. Чуче, Мишо Ж. Аритоновић и Здравко Р. Драгашевић „Ћавћа“ На фот. десно Шућрија Хаџихамзић, Мишо Ж. Аритоновић и Ремзо Д. Нухановић.
Дуго година, бријачница „Спорт“ браће Храстовина у чаршији, била је чувар „Јакићевог“ успеха из првог Купа ФНРЈ. Име презиме и надимак свих актера тима.
Нема више ове пљеваљске чаршије са фотогр. али и у овом новом руху, тече „Јакићева“ фудбалска бајка из 1947. Као знак захвалности и драго сећање, негде међу звездама, нека „Јакићевци“ приме ове редове уместо цвећа, јер завичај не не сме и не може да заборавља.
„ПЉЕВАЉСКА 1947“
Захваљујући Фото „Бони“ и Ранку Јакићу, изашла је из штампе моја књига „ПЉЕВАЉСКА 1947″ . Наиме, у својој књизи “ Хронологија догађаја и личности пљеваљског краја – од првог помена до 1990″, Милпрад Мишо Јокнић, наводи за годину 1947:
– Избор за пред.ГНО Вука Драгашевића.
– Организовање курсева за грађев.тесарску струку, које су водили мајстори Тодор Бојовић и Рашо Башић.
– Оснивање спорт.клуба „Јакић“.
– Формирање Ниже музичке школе.
– У знак отпора према новој власти, у Гимназији формирана омлад.организ. под називом Централни комитет демократских револуционарних снага…Девет ученика је осуђено на разне казне.
– Почела изградња Дома културе.
– Оснивање Планинарско – смучарског друштва „Љубишња“.
Ја сам у наведеној књизи, покушао све ове догађаје укратко описати ( о некима писао и раније) дајући централно место оснивању Синдикалног спортског друштва „ЈАКИЋ“. Књижица је богато илустрована за све догађаје и личности, и мој је још један прилог 100 ГОДИНА ФУДБАЛА У ПЉЕВЉИМА. На један прави , документован начин.
Војкан Т.Бојовић
Београд, 10.12.2022.
ПРЕУЗИМАЊЕ ФОТОГРАФИЈА И ТЕКСТА УЗ ДОЗВОЛУ ВОЈКАНА БОЈОВИЋА ПЉЕВАЉСКОГ ХРОНИЧАРА КОМЕ ДУГУЈЕМО ИЗУЗЕТНУ ЗАХВАЛНОСТ
