До које мјере је хришћанин обавезан да учествује у политичком животу и да ли је уопште обавезан да у њему учествује? Примјера ради, да ли је гласање на изборима – обавеза или право, које можемо и да не искористимо?
Мјера учешћа у изборном процесу, што се свештенства тиче, почевши од ипођакона па све до архијереја, утврђена је одлуком Светог Синода. Најкраће речено, ако постоји жеља, можемо бирати власт, али не можемо у њој учествовати, то јест, цару дајемо шта му припада, али се за цара не кандидујемо.
Ствари стоје другачије када говоримо о лаицима. Свако ко приступа исповести, свако кога покривамо епитрахиљем, има свој однос према власти, партијама, политичким процесима који теку око нас. Поменути односи не тичу се нечег што се дешава далеко од нас, нечег спољашњег и неважног, ради се о сасвим реалним догађајима, који утичу на наш живот, на благостање наше породице, на будућност наше деце. Људи имају право избора и право да путем свог гласачког листића утичу на резултат избора, али не дао Бог да неки свештеник људима прича за кога да гласају. Сваки човек на овом свету живи свој живот и креће се стазом која само њему припада, стога нико не сме да га лиши права на избор.
Савети попут: «Гласајте за Петра Петровића, он нам је изградио звоник!» – носе страшне духовне последице. Личност се претвара у стадо, у једнолична, мукла, сива створења која не живе по својој вољи. И тада јеванђељски поступак Пастира (Христа), који тражи једну изгубљену овчицу, постаје непотребан и нелогичан.
Протојереј Александар Авдјугин (извор митрополија црногорско-приморска)
foto Miko Mitrović
