ПОЗДРАВ ИЗПЉЕВАЉА
Термоелектрану „Пљевља“ треба затворити, Рудник угља Пљевља такође, у причи о „Вектри“ нигдје се не помињу пљеваљске шуме, једини министар који је Пљевљак је „популиста и ко зна шта још и није му мјесто у Влади“, извршни директор ЕПЦГ је „референт из пљеваљског „Водовода““, предсједник Одбора директора Рудника угља је „донедавно прао тепихе“, о извршном директору исте компаније да и не говоримо.
Овакве констатације и квалификације могле су се очекивати од представника палог режима, али не и од преставника актуелне власти у Црној Гори. Овако говорити о часним људима који су деценијама прогањати од стране бивше власти и који су часно и поштено радили оно што су могли и морали, на српском језику се може именовати само једном ријечју – срамота! А када то говоре професионални опозиционари којима ништа није фалило нити кад су били опозиција, нити сад кад су власт, онда се срамоти мора додати још и „брука“. Они уз чију помоћ је из Устава избачен српски језик против чега је и тада било најмање 80 одсто Пљевљака, залажући се за гашење ТЕ „Пљевља“ а самим тим и Рудника угља, против су свих Пљевљака, свих до једног. Тада су покушали да народу Пљеваља отму једну светињу – језик, а сада хоће и ону највећу – право на опстанак. Ти исти су некада „пјенили“ на помињање било чега што носи предзнак „српски“, док се у последње вријеме од њиховог србовања не може живјети. Но, што би рекао наш народ, више им нико не вјерује па да … сједну на врелу пећ.
Суштинско питање је, ипак, откуд оволика хајка на Пљевља и Пљевљаке? Који мотиви су у основи овог, очигледно, испланираног и сихронизованог јуриша на Пљевља и Пљевљаке? Ако јесте, а јесте, онда то није први пут. Да неком није засметала најава министра финансија, иначе Пљевљака, да ће у наредној години у Пљевља бити уложено пола милијарде евра? Да, случајно некоме не смета то што су Пљевљаци на челу Рудника угља и на мјесту извршног директора ЕПЦГ, некоме ко итекако добро зна да Црној Гори престоји истинска децентрализација и враћање општинама прихода који су се претходних деценија сливали у централну касу у чему би Пљевља највише добила јер им је највише и отето?
Бесконачан је низ питања, а постоји само један одговор који гласи: „Да, Пљевља и Пљевљаци некоме сметају чим бар мало уздигну главу!“.
У демократкој и уређеној држави Црној Гори у којој влада правда и правичност, а и то ће једном бити, сходно њиховим природним ресурсима, Пљевљима ће морати припасти добар дио њиховог богатства са којим ће моћи располагати према сопственим приоритетима. Када буде укинут садашњи вазални однос Пљеваља према централној власти стећи ће се услови да овај град добије још једно име: „Снага сјевера“.
Но, не треба се заваравати да ће се до тога лако и брзо доћи, јер ма ко да врши централну власт у Подгорици, увијек ће бити оних којима више одговара садашњи положај Пљеваља, као непресушног извора пара које се сливају у државну или касе повлашћених бизнисмена.
Оправдања ће се већ наћи биле то европске конвенције о заштити животне средине, глобално загријавање, све до тог да се некоме Пљевља и Пљевљаци једноставно, не допадају.
Као доказ да оваква прича о Пљевљима и Пљевљацима није ништа ново, вриједи поменути само неколике приче из не тако давне прошлости:
- Педесет и неке године прошлог вијека почео је да се гради пут Пљевља – Фоча. Са фочанске стране пробој пута је урађен скоро до на саму границу, а истовремено са пљеваљске стране пробијен је пут у дужини од 5-6 километара од Градца низ долину Ћотине. Радови са пљеваљске стране су изненада заустављени и нису никад настављени. Разлог одустанка израдње путног правца на ком су Пљевља настала и живјела непуне двије хиљаде година никада није јавно саопштен, само се зна да је на једној од сједница ЦК КПЦГ у Подгорици у контексту изградње овог пута први пут поменута “зелена трансверзала“. Да можда и тада нису некоме засметала Пљевља на путу између истока и запада.
- Када је осамдесет и неке године прошлог вијека био приведен крају пројекат изградње жељезничке пруге Пљевља – Пријепоље којом би непроцјењиво природно богаство Пљеваља брзо и јефтино дошло на широко тржиште, све активности су напрасно и без икаквог званичног образложења заустављене. Упркос томе што је за ту намјену тадашња Савезна влада била обезбиједила и средства, зна се да је на ЦК СКЦГ у Подгорици умјесто те пруге одлучено да се изгради пруга Подгорица – Божај. Некоме је, очигледно, било прече повезивање са Албанијом него отварање Пљеваља према сјеверу, да не кажем према Србији.
- Када је крајем прве деценије овог вијека једна пљеваљска компанија почела да гради цементару у Отиловићима капацитета 1.200.000 тона годишње… Током година грађевинског бума на црногорском приморју и изградње ауто пута, у Црну Гору је увезено десетине милиона тона цемента. Шта, ако је некоме било милије туђе него своје и то само због тога што је пљеваљско?
Причи никад краја, али просто, не могу да одолим.
Мој покојни дјед, кад би негдје безглаво наврли, кад би почели срљати, кад би нешто заинтачили, кад би се заинатили и са киме покошкали, кад би забалавили и запјенили, кад би почели лапандати и лапрдати, имао је обичај да каже „Ујсту, Галоња!!!“. Бог да га прости и њега и Галоњу, они су на истини, а ми на лажи.
Рајко Палибрк
