25. 04. 1945. U Nemačkoj u mjestu Tujne kod Lingena umro Živojin Živko N. Pejatović – profesor. ( sin Nikov i brat Mirkov)
Savo Pejatović Goran dipl. pravnik (1924 – 2013)ostavio je u zavičajnim, a i i udrugim novinama (Politika, Pobjeda, Prosvetni pregled… ) i časopisima niz značajnih i dokumentovanih tekstova i feljtona, a da za to nije dobijao, ni honorare, ni plate, niti mu je išlo u radni staž, niti u visinu penzije…Zato valjda nijedna od novina za koje je pisao nije zabeležila njegov odlazak.Ironijom, koja inače ptazi ovakve ličnosti, proćitao je Savo Goran deo onoga što je radio u knjizi „MOJA KOŠARKA“ i bi mu drago, iako nije nikada ubacio loptu u koš! Pišući ove redove o njegovom rođaku prof. Živojinu Živku N. Pejatoviću još jedanput sam se susreo sa svim onim što je poč. Savo radio, i uverio koliko je truda, vremena i umeća utkao u sve to. Hvala mu.
Živijin Živko Nikov Pejatović je rođen 1909. godine u Pljevljima, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Iako nežne životne snage, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 12.jula 1933. godine, na grupi za geografiju, etnologiju i nsrodnu istoriju.Bio je prvi sekretar osnovanog društva studenata Pljevljaka. Savo i Živkovi bliži rođaci (Dana i Ksenija Rosić) pamte ga kao izuzetno veselog, naočitog, ponositog, i pitomog u ophođenju sa svima …Po diplomiranju radio je sve do rata 1941. godine, u školi DGR u Zemunu. Kao rođak patrijarha Varnave, bio je izuzetno angažovan oko njegove smrti i smrti patrijarhove braće Uroša i Alekse za nepuna dva meseca, što ga stavlja u sukob sa tadašnjim vlastima.
Izbijanjem rata 1941. godine Živko je bio u sastavu Osmog artiljerijskog puka Vojske Kraljevine Jugoslavije, gde je i zarobljen i odveden u nemački logor Osenbrik. Tu se razboleo, Savo je uspeo da od Živkovog ratnog i logorskog druga Stojana Protića dobije zapis koji govori o Živkovim poslednjim danima:
– Kada sam u novinama pročitao o pokojnom Živku,bio sam veoma uzbuđen,jer bio je to jedan veliki čovek. Sa njim sam bio i u bolnici u selu Tujne, kod Lingena u Z. Nemačkoj. Gledao sam ga kako se mučio do umiranja. Umro je od tuberkoloze, u bolnici gde smo ležali zajedno, a bili smo zajedno i u logoru OFLOG 6-SNije dočekao oslobođenje. To selo Tjune ima ženski manastir – katolički i u jednom delu manastira bila je naša bolnica. …Eto, ja sam još živ, Vaš prijatelj, Stojan Protić, Beograd, 10. maj 1976.
U rodnom gradu, Živko nema kao njegov brat Mirko borac NOV , ništa što bi podsećalo na ovog divnog čoveka, profesora, patriotu…Naći će se valjda u već predloženoj ulici „Pljevaljskih logoraša“ zajedno sa svim onim paćenicima koji su kraj života dočekali na tim užasnim mestimai zemljama vekikih ostvarenja i „borbe za ljudska prava, demokratiju, slobodu medija „ i svašta još nečega …
Živko, kao student sa svojim pljevaljskim drugovima iz SPD Bratstvo: s leva stoje, Dragiša Rosić, Vojo Borisavljević i Gorda Bajić. Živko N. Pejatović sedi. Fotografija nastala u vreme velike svetske ekonomske krize 1931. godine. Da ne veruješ da su to mladići sa pljevaljske Raskrsnice . Dobar dan Jevropo !
Dva brata prije rata , Borislav Boro Mitranović, oficir VKJ i Živko N. Pejatović, voleli su se i poštovali kao najrođenija braća. Borova majka Olga i Živkov otac Niko bili su rođeni brat i sestra..Rat ih razdvojio: Boro je bio komandant Romanijskog korpusa JVO, a Živko logoraš u fašističkoj Nemačkoj. Preživela je jedino Borova supruga Danka, sve do 1993, kada su je u Gorždu ostarelu bacili u Drinu!
Živko Pejatović (sedi) i Boro Mitranović sa suprugom (oficir) u Sremskim Karlovcima, na čestitanju ujaku Petru Rosiću Varnavi, izbor za patrijarha srpskre pravoslavne crkve 1930. godine.
Živkov grob u mestu Tujne kod Lingena u Nemačkoj, jedino je posetila Borova sestra Danka Mitranović, daleke 1956. godine. Dovela je i popa ta održi opelo. Da li je sačuvan, bar približno onako kako mi čuvamo 99. godina Čarlsa Viljema To(r)pa? Neko će nam možda jednoga dana i o tome pisati ?
Zahvaljujem na ustupljenim fotografijama i kazivanju poč. Ksenije U. Rosić Martinović i tekstovima poč. Sava Pejatovića Gorana.
Autor, Vojkan T Bojović
