Ових дана се навршило 20 година од злочиначке агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију( Србија и Црна Гора) . У колективној меморији народа овај злочин ће бити запамћен по касетним бомбама, осиромашеном уранијуму, 79 дјечијих гробова , 300 уништених фабрика , 60 срушених мостова, 190 школа и 20 болница… све у свему 30 милијарди долара штете. Већина грађана је то обиљежила с болом у срцу и тугом у души, али је било и оних, попут мојковачких псеудо комита, који су годишњицу бомбардовања обиљежили бакљадом и ватрометом. Међутим, Црна Гора је годишњицу НАТО агресије обиљежила на уникатан начин, шпијунском афером, до сада незабиљеженом на овим просторима.
Наиме, посланик, члан Одбора за одбрану и безбједност, у току његове сједнице затражио је паузу, како би преко твитера обавјестио јавност да је вршилац дужности директора Агенције за националну безбједност г. Вукшић доставио члановима Одбора повјерљива документа у којима су се налазила имена резидената у Црној Гори једне велике државе чланице НАТО пакта. Наводно су уз имена били и планови те безбједоносне службе и њихове „мете“ . Разумије се одмах је и пресудио, ништа мање него оставка господина Вукшића.
И овдје људско „запире познање“. Како је могуће тако нешта, ако је Одбор за одбрану и безбједност парламентарни дио система за безбједност Црне Горе, чији су чланови по Закону обавезни и заклети да чувају тајну. Ако то није тако онда се поставља питање сврхе његовог постојања.
Има ли објашњења за све ово? Непоменути посланик, главни „јунак“ ове приче, је својевремено био Министар унутрашњих послова и према признању његовог тадашњег страначког лидера, додуше датом у ужем кругу људи, министар је користио око 30% својих овлашћења , а о свему осталом је одлучивао, у то вријеме предсједник Владе Мило Ђукановић. По оној народној да је навика једна мука, а одвика девет, наш „јунак“ који је навикао да министрује у сјенци Мила Ђукановића, сада покушава да се додвори НАТО пакту, и тако буде већи католик од папе. Са подршком у Никшићу од 2,8 % другог начина му нема да поново постане министар.
Ово је доказ да „није лако, ниђе шпијун бити, а камоли ђе тајне и нема“. Каква тајна, а поготову војна постоји у Црној Гори, чија војска има више официра и подофицира, него војника. Зато и не чуди што су Црногорци во вријемја оно, кад нису постојали агенти и резиденти, него жбири и шпијуни, другачије размишљали и понашали се. Однос Црногораца према њима најбоље је дефинисао Његош кроз уста војводе Драшка, након његовог повратка из Млетака:
„ они страха другога немаху
до од жбирах и до од шпијунах,
од њих свако у Млетке дрхташе.
Кад два зборе штогод на улицу,
трећи ухо одбрне те слуша,
па онај час трчи судницима,
кажи оно што они збораху
и попридај штогод и поглади“.
Након 150 година, дочекали смо да се Одбор за одбрану и безбједност Скупштине Црне Горе заличи на жбире и шпијуне из Млетака. Монтенегро варијанта.
Пљевља, ПОКРЕТА ЗА ПЉЕВЉА
30.03.2021.г
