26.03.1931. Rođen u Pljevljima pesnik Miomir Mićun A. Šiljak

Dogodilo se u Pljevljima … 26.03.1931. Rođen u Pljevljima pesnik Miomir Mićun A. Šiljak

„Vijao ga život kao ticu“

„ Mi  izuzetnim ljudima tako  teško  priznajemo njihovu  darovitost, i  to  ne samo  za  života, što  je  gotovo  pravilo, nego i  posle  smrti  njihove! Stoga  često decenijam tražimo i  slažemo sitne  podatke pomoću  kojih bismo  objasnili „opravdali“ izuzetnost njihovih  odlika“  Eto  u  tu  grupu  ljudi, svrstao  bih  ja i pesnika  Miomira Mićuna  A. Šiljka.  Rođen  26.3.1931.  godine  kao peto  dete Andrije Šiljka sveštenika i Desanke Bajić. Čitavog  života nosio  je  hrabro  i  ponosito, slavu  i  patnju  svojih  Šiljaka  koji  su  na prostorima  Stare  Raške, a  i šire, urezali  sebe  u  vekove kao: narodni  tribuni, prosvetitelji, heroji  iz  buna  i  ratova  za  oslobođenje i  ujedinjenje, sveštenici, vladike, zatočenici u logorima osvajača  i žrtve  bezumnih  duša… Znao  je  Mićun  da  sve  te  gubitke  i nepravde odagna  nekada  mladalačkom  boemijom, a  najviše  svojim  stihovima, gitarom, golubovima…“Vijao  ga  život  kao  ticu, razgonio  pjesmom  nesanicu…“ Ostavio  nam  je  Mićun  mnogo  dobrih  stihova u  kojima  se  može  naći  svako  od  nas, isticao  je  i  veličao sve ljudsko  i  humano, ali  i  udarao  biljeg na  fukarluk  i  neljudskost. Uvek  se  nadao  boljem, ali žalio i za  prošlim: Bio  vakat  pa  ga  više  nema, da s pendžera  izviruju  cure…

– Nosio  je čitavog života  bol  za  prerano izgubljenom  braćom Draganom i Rodoljubom i  ocem  Andrijom  ubijenom od  talijanskih  fašista, dok  mu  je  kuća u  Glasinačkoj još  dogorevala..Zapisa  Mićun u svom i  našem „Pljevaljskom  sobetu“ taj  dan:

– Oni  koji  su  svojevremeno tu  ulicu  označili  imenom istorijskog  Glasinca, da li  su  mogli  i  predpostaviti da  će  se  datumom  prvodecembarske  bitke 1941. godine, iz  te Glasinačke  na  sred  Pljevalja , glasnuti i  oglasiti neki  Andrija, baš  kao  onaj  Njegošev u „Dugu krvavu“… Da će druge bogovetne  buntovne  noći , Andrijina  kuća poslednja  buknuti plamenim  jezicima  prkosa  i nadmoći , nad ljudskim  ništavilom!

Antologijski  su  stihovi za  prerano  izgubljenom  braćom: Iz  kamena  mladost  procvjetala, sa proljećem od njegovog  praha, kazuj  gujo jesi’l  zimovala sa  dva  moja nestala  uzmaha..

Objavio  je trinest knjiga pesama i pet  proze.  Bio  je majstor i  za haiku stihove, pa  je  uvršten i  u  mnoge  antologije ove  kratke japanske poetske  forme. Nije  mario  za  nagrade i  priznanja, ali mu  je  bilo  drago  da  ga ima u antologijama, poetskim vencima i zbirkama…Znao  je  da  kaže: kada me  ne  bude  na čaršiji, potražite  po  knjigama… I  zaista, koliko  puta  sam  u  ovih sedam  godina nesretanja sa Šiljom, prelistao  njegove  knjige, zapitao  se, šta  bi  on  na  ovo  rekao… kako  je  on  ovo  opisao?

A  u vaktu „Velikog  brata“ odlete  Mićun sa  svojim  golubovima, „ na  put u  nepoznato, u  naručje mudroj  vaseljeni.... ostavljajući  nam Amajliju, Posle  ćutanja, Na izvorima  žica, Biljeg, Bonace nema, Lastu u biviku, .. Prozna  ostvarenja: Neobavezni  memoari pjesnika, Snijeg  pade  po  Pljevljima, i možda  najbolji  naš Pljevaljski  sobet..

Veliki  je  broj  i  angažovanih  tekstova  koje  je  Mićun  pisao u ona  nevremena  devedesetih , kao  niz  zapisa  i  tekstova  u  kojima  je  ovekovečio  dugo  zabranjivane istine  i  ljudske  nepravde.

Kao   učenik  muzičke  škole  na  Cetinju i Kotoru, bio  je  jedan  od  najtalentovanijih, pa  je  zato  i  bio  izvrstan  poznavalac  muzike  i  pedagog u školama Loznici, Smederevu i Pljevljima. Bio  je  i  maestro  na  svojoj  staroj  gitari. Ma Bruno, odsvirao  sam  ja to  sve  davno, znao  je  da  kaže  kao  izgovor,  kada  mu  nije  bilo  baš do  svirke.

Mićun  je  bio  među  onima  koji su krvave NATO  1999. godine  obnovili rad  Srpskog  pevačkog  društva  Bratstvo   osnovanog  još  daleke  1889.  i  predsednik  njegove  skupštine.

Miomir Mićun A. Šiljak  je  preminuo  u Pljevljima 21. jula 2007. godine. Zakasnimo  da  mu  na  ispraćaju  u  nebeske  dvore, pustimo  već pripremljene  golubove. Jer  često je  govorio: Da  me  golubove  isprate…Nedade  se Miomire. Praštaj, bar  dok  sećanja  ne  izblede, dok  se  ponovo  negde  ne  sretnemo, negde u  naručju  mudre Vaseljene.

A  ako  se  neko  u  zavičaju pesnika  seti,  pa da  okuje još i  u  bronzi, onda neka  to  bude  prvi Miomir  Mićun A. Šiljak. Zaslužio  je.

Glasinačka  ulica, gde  je  nekada  bila  kuća  Andrije  Šiljka, Talijanski  fašisti  ga  ubili, kuću  zapalili. Zapisa  Mićun: Na zgarištu Andrijine  kuće nikle  su  tri  stambene  zgrade …

SUMRAK SEVDAHA

Dozivali  smo  se telefonom, ali šta  osta  od  tih  razgovora. Pisma  su  nešto  večno. Evo  jedne  stranice, gde  mi  Šiljo  objašnjava  neke  događaje…

A na  ovo  moje pisanje, samo  telefonska  potvrda o  prijemu  pošiljke. Spremao  se  Miomir  na  put… a  mi  mu  ne spremismo  obećano  poslednje  književno  veče  u Beogradu. E, održaće  ga  neko, nekada… 

autor, Vojkan T Bojović