Dogodilo se … 08.03. 1971. godine. MILKA BAJIĆ PODEREGIN, pisac romana „SVITANJE“ umrla u Londonu.
Milka Bajić Podergin je rođena u Pljevljima 28.08.1904. gde je završila osnovno školovanje i bila jedna od prvih maturantkinja tadašnje gimnazije. Diplomirala je 1928. godine na Katedri za svetsku i nacionalnu književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Predavala je kao profesor srpskog jezika i književnosti u pljevaljskoj gimnaziji, gde se upoznala sa svojim kolegom profesorom Ignjatijem Podereginom za koga se udala 1928. godine. Bračni par Poderegin odlazi zatim na službovanje u Prokuplje, pa u Kraljevo gde ih zatiče 1941. godine rat. Tu su nemački fašisti streljali sa hiljadama Kraljevčana i njenog supruga Ignjatija, poreklom Rusa, koji nije hteo da napusti svoje učenike i zajedno sa njima je otišao na strelište. Milka tada sa ćerkama Jelenom Ljoljom i Nadeždom Nađom prelazi u Požarevac. Odbila je da radi pod okupaturskim vlastima i aktivno je pomagala NOP. Posle završetka rata , postavljena je za profesora srpskog jezika i književnosti u Beogradu, gde radi do 1955. kada se zbog slabog zdravstvenog stanja penzioniše. Roman „SVITANJE“ počela je da piše oko 1963. godine, i uprkos teškoj bolesti, zbog koje je poslednje godine života provela sa ćerkama u Londonu, uspela je da završi ovu jedinstvenu prozno istorijsku hroniku ne samo jedne porodice, grada, već i vremna koje se na žalost evo proteže do današnjih dana. Prvo izdanje ove jedinstvenog romana, borbe za opstanak i čekanja sunca slobode i svitanja, doživeo je do sada tri izdanja. Prvo, šesnest godina posle njene smrti 1987. u Beogradu u izdanju tadašnjeg Jugoslavijapublika. Roman je preveden na francuski u izdanju čuvene izdavačke kuće Vladimira Dimitrijevića L’ AGE D’ HOMME u Lozani, kao i na engleski jezik, a u pripremi je i rusko izdanje. Treće izdanje Svitanja je izašlo zahvaljujući Narodnom muzeju Prijepolje 2012. i g. Slavoljubu Pušici.
Kada je jednom prilikom, Milka bojažljivo ponudila na čitanje svoje delove rukopisa Svitanja, velikom Ivu Andriću, on joj je sa oduševljenjem rekao:
– Vi ćete Milka izgleda napisati veliku i divnu knjigu !
I zaista, Milka je uspela da uprkos slabom zdravstvenom stanju i daleko od zavičaja , dovrši svoj jedini roman, jedinstvenu prozno – epsku hroniku Hercegovine sa kraja 19. i početka 20. veka. Nema tu ličnosti i događaja u kome se i danas ne može pronaći svako od nas, pogotova žena, oslonac i temelj kuće, jer ona u pljevaljskoj mudrosti ne „leži na zemlji, nego na ženi“! Savkin život u romanu je i život mnogih žena tog vremena, pa i današnjeg, prikazan od udaje, u kojoj je njen muž“ bio drugačiji nego što ga je ona zamišljala“ pa preko „prve bračne noći koju je ona zamišljala drugačije u svojim devojačkim snovima i „ to muško milovanje. Iznemogla, razočarana, sva umusana suzama…“ Ali, Savka se polako navikavala na muža. Rodila je prvu devojčicu, Jelku (Jelenka- Milkina majka, prim V.b) a Julu dvije godine kasnije. Bila mu je zahvalna sa njim kao ocem svoje djece. Briga o njemu bila joj je draga, jer joj je materinstvo pružalo tihu sreću. Mislila je s nežnošću; Da nije bilo njega , ne bi bilo ni djece“
Priča o Savki nije samo hronika porodica Kojića i Žarkovića (Bajića i Živkovića , prim V.b) i vremenu robovanja i čekanju svitanja, koja je i u našoj i svetskoj književnosti već viđena, već jedan poseban modus opstanka, morala i običaja, koji su iz naših korena stare srpske civilizacije , sve više potisnuti i napadnuti, zarad „blagostanja“ zlurade demokratije, slobode medija, ljudskih prava, političkih , đilkoša, tajkuna…A sve je to najviše dato očima žene – heroja, borca za opstanak, verovanje samo u sebe i svoje bližnje, iskrene, prijatelje, komšiluk, koji danas gotovo da je iščezao..
– Nadali smo se te u ove te u one da nam pomognu, a oni nas ostaviše. Vidiš šta radi ta posrana Jevropa ! Drži nas za potkusurivanje . Prije dopuštala Austriji da drži svoju vojsku u Pljevljima, ko kanom da rišćane štiti od Turaka, a sad digla ruke i prepuštila nas Turcima ako oće i da nas iskolju. Bože šta rade sa našim narodom? Bosnu i Ercegovinu dade na peškeš Austriji ko da smo Alajbegova slama, pa nas arči kako ko oće. Biva ove u Pljevljima dajemo Turcima a ostale Švabi, pa će biti potaman svima. Nas niko ne pita ni zarezuje. Luče nas na dvije strane ko da smo bravi, te jedne ostaviše u turskom toru , a druge teslimiše Austriji. Eto, Rusija je silna i mogla bi nas odbraniti, no ona ni mukajet što mi stenjemo u kljusama , a vamo e fali slavijanstvom . Lako je izdaleka pričati , a prkno ne pomaći .. A nek znaju da ćemo umrijeti ko Srbi , ko što smo u ropstvu življeli pet stotina godina , a nismo se srpstav odrekli, nego čuvali i jezik i vjeru i običaje..“ E tako je to, ništa neće biti što već nije bilo. Mnogo toga iz Milkinog romana smo i sami doživeli i u ovom 21. veku. Novi trendovi i prohtevi „današih vladara sveta“ koji nam stižu kroz „evro-atlanske“ integracije , još više čine Milkino i naše „Svitanje“ aktuelno i poučno, i da bolje razumemo lik Savke, Taneta, Janka, Jelke, Đane, ali i mnoge događaje koje su kasnije „farbani“ ideološkim i bojama „pobednika“ I zaista, u vom romanu je sve što život pruža, radost, tugu i bol, nadu, ljubav, prijateljstvo i razumevanje ljudi različitih po veri i običajima, ali povezani nevoljom, sirotinjom i borbom za opstanak…
Odlukom Skupštine opštine jedna od ulica u Milkinom rodnom gradu nosi njeno ime. Inače Jelena, Ljolja i Nađa su i majke i bake. Jelena ima sina i dvoje unučadi Natašu i Aleksandra,a a Nađa ima ćerku i unuka Antona.
Milka Bajić Poderegin prof. (1904. Pljevlja – 1971 London)
Jedna od kuća Bajića na Barakama došla je i do 21. veka. Možda je baš sa ovog doksta Jelka gledala svoju baštu sa crvenim katmerima i sve tamo do male crkve na Ilinom brdu. Sada se sa tog doksata uz pomoć satelitske antene „vidi čitav svet“. ( Foto V. Bojović 1998)
Jelenka ( Milkina majka u romanu Jelka prim V.b) sa ćerkama: sleva: Milka ( udata za prof. I. Poderegina) Natalija ( udata za Sava begovića upravnika pošte), Sofija (udata za Mila Delevića sudiju), Georgina ( udata za Boža Marinovića sudiju), Sede, Jelenka i ćerka Angelina udata za protu Slobodana R. Šiljka sa Ilinog brda u romanu Oštrići, prim V.b). Fotografija ispred kuće u Pljevljima oko 1922. iz Albuma Srebrenke Ilić, Georginine unuke koja živi u Beogradu) .
Po sopstvenoj želji , Milka Bajić je sahranjena u grob svoje majke Jelenke na groblju Manastirara Sv.Trojica.
Poslednji zajednički snimak porodice Bajić sa Jelkom (1860 – 1942) ćerkama i unučadima, (oko 1932) Fotogr. Srebrenke Ilić.
Milkina ćerka Nadežda Nađa Poderegin – sredinom pedesetih glumica u više domaćih i stranih filmova.
Tekst Ferida Mujezinovića u Politici, 15.9.2006. fodine.
Prvo izdanje romana „Svitaanje“ u izdanju Jugoslavijapublik, Beograd 1987.
Jelena Ljolja i Nađa Poderegin u Beogradu sa rođakom Brankom Prljević Popović, prilikom promocije „Svitanja“ 1987.
Srebrenka Ilić i Nađa Poderegin u Londonu 2006.
Zahvaljujem gospođi Srebrenki Ilić na ustupljenim fotografijama i pomoći u pisanju teksta o porodici Bajić , čiji je i ona potomak.
„Svitanje“ izbor Vojkan Bojović, kliknite OVDJE
autor, Vojkan T Bojović
