12.02.1907. rođen u Pljevljima Rajko Rajo Bajčetić Grkić

12.02.1907. rođen u Pljevljima  Rajko Rajo Bajčetić Grkić (1991)prvi prikazivač  filmova u Pljevljima i vlasnik  bioskopa „Volga“, zatočenik Mathauzena br. 89826. 

Rajko  Rajo D.  Bajčetić a kod  Pljevljaka  i Grkić, prvi  je  Pljevljak  koji  je  omogućio  svojim  sugrađanima  da  se  upoznaju  sa  čarima  Sedme  umetnosti. Na  svom kino- projektoru  marke Bauer, uz  pomoć vlastitog  agregata, pokrenuo   je  daleke  1926  godine na  zidu Srpskog  pevačkog  društva Bratstvo slike  koje „šejtanluče“. Kako  su  tadašnji  savremenici govorili, bila  je  to  svojevrsna i  zbunjujuća atrakcija.

O  tom čudnovatom  događaju male  varoši  Rajo  je  govorio:

– Ljudi  su  gledali  „slike  što  trče“ i  sumnjičavo  vrtjeli  glavama. U početku  sam  samo  prikazivao nijeme  filmove, pretežno  komedije…kasnije bilo  je  i  ljubavnih  filmova  sa Gretom  Garbo.

Rat  je  1941.  godine prekinuo ovaj  Rajov  posao, nestalo  je  njegovog  kina „Volga“ a  01. decembra  u napadu  na  Pljevlja,  izgorela  je  i  zgrada SPD  Bratstvo, u  tadašnjoj  ulici  Princa Đorđa (sada Tršova).  Rajo  je  1943. godine  angažovan  sa  svojim  motorciklom  kao kurir  Peka  Dapčevića.  Zarobljen  je  od  Gestapoa  u  Čajniču, pa preko  N. Pazra gladan i mučen došao  u  logor  na Banjici, a odatle  deportovan  u  zloglasni  Mathauzen, kao  sužanj   br. 89826 ! Kad  bi  sa  čika  Rajom  poveli  razgovor  o  tim  danima, neizostavno  je  sa  poštovanjem  i  velikom  zahvalnosti  govorio o svom  sapatniku Rusu  Borisu, koji  mu  je  otkrio  tajnu preživljavanja. Naučio  ga  je  da jede  ilovaču, u  kojoj  je  bilo i  nekog  mekog uglja. Mnogo  je  teških  dana iz ovog  logora  smrti, ispričao  Rajo, nešto  je  i  zapisano. Sabrat u  ovom  paklu  bio  mu  je  prijatelj, imenjak Pljevljak Rajko  Obradović, preživeo  je  takođe  muke Mthauzena, vratio  se  u  Pljevlja gde  je  radio  kao  direktor  Komunalne  banke. U tekstu  ZABORAV  JE  GRJEH , Vuka  Bezarevića (PV novine 01.4.1966) izneta  su  njihova  sećanja iz ovog logora  smrti.

Osvanuo je   05.maj 1945.  jutro  bez  zločinaca, otvorena  kapija kroz  koju  je  Rajo prošao sa 44 kilograma. Sa ostalim  živim  kosturima  ostao  je  u  američkoj  bolnici dva  meseca  na  „oživljavanju“. Vratio  se  u  Pljevlja u  svoj  Moćevac i  nastavio  da  se  bavi  istim  poslom  kino- operatera. Kada  je  1950. otvoren Dom  kulture,  Rajo  je  obučio  mlađe za  rad, a on sa kombijem kreno makadamskim i  uskim  putevima  tromeđe.

I Mićun Šiljak  zapisa:

 Rajko Bajčetić „Grkić“  se  identifikovao  sa ulogom  misionara Sedme  umjetnosti. U Kombiju  na  četri  točka , u  kojem  je i  spavao, sa  svojom „Bauerkom“ i Razglasnom  stanicom, snadbjeven  pločama epske  heroike ( „Gdje  se  gusle  u  kući  ne čuju“…) ćirilične  pjevanije  estradnih narodnjaka, Rajko  se  razletio bespućima vrtoglavih  gudura  Sjeverne  Crne  Gore, Zapadne  Srbije, Istočne  Bosne… i u  najudaljenije i  najnepristupačnije planinske  zabiti , unoseći  u  narod čudevenije živih  slika, „koje  govore“ oglašavajući  folklor u  njegovoj  ljepoti a  različitosti; „ Po  pjesmi  se  poznaju  Bosanci“ a u  kolu „čili  Srbijanci“…plijeneći tako  i  lične simpatije narodnih masa. (Pljevaljski  sobet str.60)

Odlikovan ordenom rada sa zlatnim  vencem. Umro  u Pljevljima 1991.  godine.

Фотографија  Рајко  Рајо Д.  Бајчетић (1907 – 1991) поред  свог комбија, путујућег  биоскопа.

Вуко  Безаревић: Сјећање  на Матхаузен L’ OBLIO E’ COLPA, ЗАБОРАВ  ЈЕ  ГРИЈЕХ, Причање Рајка Обрадовића  и  Рајка  Бајчетића  ( ПВ новине, 01. април 1966)

НЕУМОРНИ  ПИОНИР  ФИЛМА, Побједа 1970.

autor, Vojkan T Bojović