На изненађење, само наивних, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић вратио је на поновно усвајање све Законе усвојене на сједници Скупштине Црне Горе од 29.12.2020.године. Као разлог враћања поменутих закона навео је споран легитимитет, због наводног непостојања кворума на почетку сједнице, и притом се позвао на Пословник Скупштине. Међутим, заборавио је на допуне Пословника недавно усвојене, које омогућују електронско учешће у раду Скупштине, онима који се налазе у изолацији због актуелне епидемије Ковид 19.
Урадио је то човјек који је све своје легитимитете за протеклих 30 година остварио на нелегалан начин. Почев од оног у Главном одбору јединственог ДПС-а 1997.године , када је од седам чланова волшебним чињенем Службе државне безбједности за неколико мјесеци објезбиједио већину. Треба ли подсјећати на 14 000 пресуда Врховног суда између два круга предсједничких избора 1997.године, као и гласање до јутарњих часова све док није намакнута већина. И нема ни једних парламентарних избора од тада па до 30.августа 2020. на којима није било притисака, уцјена, куповине личних карата, како би се обезбиједила побједа ДПС –а и Мила Ђукановића. Све је то ескалирало на референдуму о државно- правном статусу Црне Горе када је промовисано „преламање мозгова“ и куповање волова за референдумски глас.
Још се није ни мастило осушило на поменутом акту, а уследило је ново „изненађење“ кад је одбио да потпише повлачење седам амбасадора, јер му недостаје образложење. Треба ли образложење за Обрада Миша Станишића који је својевремено, обраћајући се Србима, кликовао у Скупштини Црне Горе: „ Видјећете колико ће Вас бити у Црној Гори након следећег пописа“? Знао је Мишо да нема боље препоруке за амбасадорско мјесто у Сарајеву, од поменуте изјаве. Да зло буде веће сви су му амбасадори такви, или бар већина.
Међутим, најмања је штета што је Ђукановић вратио на поновно усвајање поменуте законе, много је већи гријех и несрећа што човјек наставља са политиком мржње и подјела у Црној Гори. Схвативши, својевремено да не може остварити већину у православном бићу, окренуо се старим националним антагонизмима у Црној Гори. Базирао је своју политику на старом аксиому „непријатељ мог непријатеља, је мој пријатељ“ . Зато је наступао паралелно, на једној страни правећи подјеле и омразе између Црногораца и Срба, а на другој страни цементирао подршку мањинских народа Муслимана – Бошњака, Албанаца и Хрвата.
Није Ђукановић признао Косово зато што је преломио у мозгу, знао је да је 85 % грађана Црне Горе против тог чина, али је требало везати Абанске партије и гласаче за антисрпску политику. Није Ђукановић, злочин у Сребреници доживио као геноцид зато што се преобратио у Вилија Бранта, него да придобије Муслимане – Бошњаке у Црној Гори. Исто тако слање представника Црне Горе на прославу „Олује“ у Книну, није био дипломатски чин земље савезника у НАТО, колико начин да се обезбиједи подршка Хрвата. Тако су гласови грађана етничких мањина постали пресудни за опстанак ДПС-а на власти.
Захваљујући чињеници да у Црној Гори живи око 20% припадника мањина, у условима располућеног православног бића, то је био значајан политички капитал, који је омогућавао да се у сваку изборну трку крене са стартном предношћу од 15: 0. И таман кад је помислио да, захваљујући чињеници што је направио мултиетнички склад против српског народа, поверовао је да може баш све, па чак и да зарати са Богом и Светим Василијем Острошким.
Али када је изгубио изборе и остао без подршке међународних „чимбеника“ за римејк државног удара, преостало му је да призива „комите“, који би се из шуме борили за очување његове приватне империје. Да чудо буде веће, ових дана се са „комитских“ портала позива се на репризу „ Божићног устанка“ и рушење уставно правног поретка Црне Горе. И опет се призива мултиетничко налагање бадњака на Цетињу у организацији тзв. Црногорске православне цркве. У ту сврху је и позив „свим Црногорцима исламске вјере“ на окупљање испред медресе у Тузима да одатле „заједно кренемо у налагање бадњака на Цетиње“. Миливоје Катнић, специјални државни тужилац , нема ни „удаљену сумњу“ да се ради о анти уставном и против законитом дјеловању, које би могло резултирати проливањем крви. Уосталом, можда је то и намјера Мила Ђукановића, који је увијек био добровољни давалац туђе крви.
Пљевља, ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА
05.01.2021.
