ПЉЕВАЉСКЕ УЛИЦЕ, СОКАЦИ, МАХАЛЕ… (4)

Из прошлости Пљеваља

Мислећи да  ће бити  запаљена  и  њихова  кућа, Јока  и Буба су са осталима почеле да беже према Требовини са целом породицом, као и њихове комшије. Италијани су то видели, јер  је  тада простор од школе до Требовине  био без  препрека, осули  су паљбу по маси и нико није ни рањен ни погинуо сем њих две рођене сестре, Јованка Јока, 17. година, и  Љубинка  Буба, 14. година. Њихова крв  остала је  данима залеђена на нашој улици, а њих две закопане у башти Џуверовића која  се  налазила преко  пута њихове  куће…

Из прошлости Пљеваља

РАСКРСНИЦА – Улица 1. Децембра (раније Карађорђева или Грујичића сокак, једна од 6 које чине Раскрсницу)

Гледано према Голубињи, лијево на Раскрсници пружа се улица 1. Децембра (до 1945. Карађорђева), код старијих Пљевљака познатија као Грујичића  сокак, јер су се у њој налазиле куће познате трговачке породице Грујичић, која  је  остала  упамћена  и записана и по доброчинствима, посебно  везаним за просвјетну  дјелатност. У 19. вијеку браћа Грујичић – Милан, Миле, Тане и Дико, имали су четири радње и кафане. У књизи „Документи о Рашкој  области“ Милић Ф. Петровић наводи да су Милош Грујичић и Јаков Шиљак ишли у Београд 1862. да траже  помоћ за плаћање учитеља и набавку  књига и да је тада Министарство просвете Србије одобрило 18.000 гроша.  Грујичићи  су  највећи  просперитет имали за  вријеме  Милана (1875 – 1906) који је посао наслиједио од оца Дика. Трговао је  највише са Италијанима, вуном и кожом. На једном путовању у Италију нађен је мртав у хотелској  соби у Бечу. Миланова изненадна и мистериозна смрт допринијела је пословном  паду  породице, као  и  каснији ратни догађаји („Пљеваљске новине“ 15.9.2003).

Пламени језици који су гутали куће и крв која је текла Карађорђевом улицом тог прводецембарског дана 1941. године вјероватно данас 2020. године имају мало свједока. Остала су сјећања која су преживјели ријетко преносили млађима. Остао је и запис поштоване Радмиле М. Мирковић Кокић (1928 – 2017),  који  ми  је  послала негдје пред коначни одлазак, као сјећање на те дане, на  погибију  њених  другарица Јованке Јоке и Љубинке Бубе, кћерки прота  Сава Т. Вукојичића.

Мало тога је остало од некадашњег Грујичића сокака. Кућа прота Сава Т. Вукојичића (1884 -1938), гдје су рођене и живјеле Јока и Буба и одакле су отишле у смрт, добила је новог власника. А њихова другарица Радмила Мила  Мирковић, записа:

*Јављају да се може ићи по воду на чесми Требовине. Морали  смо,  по  наређењу Италијана, везати нешто бело око руке. Мајка  и  ја  одлазимо  по  воду. Снега  скоро  да  нема, ал’  је  мраз  стегао. Док пунимо  канте  погледамо према  улици која води ка Раскрсници, а  на самом почетку од куће Дика  Росића,  која  је  до куће  Вукојичића, видимо крв која се заледила и црвени траг је долазио скоро до чесме. Било нас је више  који смо дошли по воду и неко проговори: „Погинуле  су Кајине  ћерке. Убили их Италијани пуцајући из школе“ (Гимназије, прим. ВБ).  Касније, очевици догађаја су нам испричали да су Италијани, послије  напада  на  Пљевља, почели да убијају и пале куће по Грујичића сокаку, редом од Раскрснице. Мислећи да  ће бити  запаљена  и  њихова  кућа, Јока  и Буба су са осталима почеле да беже према Требовини са целом породицом, као и њихове комшије. Италијани су то видели, јер  је  тада простор од школе до Требовине  био без  препрека, осули  су паљбу по маси и нико није ни рањен ни погинуо сем њих две рођене сестре, Јованка Јока, 17. година, и  Љубинка  Буба, 14. година. Њихова крв  остала је  данима залеђена на нашој улици, а њих две закопане у башти Џуверовића која  се  налазила преко  пута њихове  куће…

*Десетак дана касније, Италијани су организовали откопавање и сахрану Јоке и Бубе. Било је доста света, фамилије, рођака, пријатеља, комшија, а било је и Италијана. Била сам и ја ту. Имала сам непуних 14. година. Буба ми је била најбоља и школска  другарица. Никада нећу заборавити тај дан, то откопавање… Несрећна мајка Каја вришти, кукају браћа, плачу и јецају сви присутни, док их стављају у заједнички  сандук. Ту поред  нас  неколико  италијанских  војника и  један  официр  алпинац, са  шеширом  и  перушком, а пелерину је  тако  окренуо да  му  се лице не види. Језив призор. А онда оно што ни на филму и романима  нисам видела, тај официр прилази сандуку, сече прамен Јокине прелепе црне коврџаве косе, ставља је у марамицу и oдлази… Поворка  креће ка гробљу на Вароши. Напред је крст на коме металним словима пише GIOVANNA E BUBA! Хладан децембарски дан. Поворка иде Карађорђевом улицом (Грујичића сокак) према гробљу, а около згаришта кућа Јанковића, Поповића, Ђолевића, Грујичића, Мирковића, Новаковића, Живковића, Хаџијакшића… изгореле црквене зграде, разрушена црква Св. Петке, па преко Раскрснице где су скоро све куће изгореле, Бајића сокаком до  гробља  на  Вароши…

Кад још нису знали шта их  чека…

Једна од ријетких фотографија које је Мила М. Мирковић сачувала, а која јој је увијек будила тужна сјећања на најбоље другарице Љубинку Бубу и Јованку Јоку Вукојичић, невине жртве једног невремена…

Последњи Гријичић који се бавио трговином Војко (1901 – 1977), имао је до  1941. радњу у централном дијелу Чаршије.

Од Грујичића кућа остала је само једна помоћна  зграда, коју је Војко доградио  за  становање, и  „цокле“ од  некадашње главне куће, изгорјеле од италијанског окупатора 1941. године. Сада  су  ту  његове  ћерке  Мирослава  Мира  и  Љиљана  Љиља  Гиљен.

Улица ће после 1945. године добити име 1. Децембра, као сјећање на један од најтежих дана њених житеља. А можда је требало Улица Прводецембарских  жртава. Више би говорило о том датуму…

Дужну захвалност и поштовање пок. Радмили Милој М. Мирковић Кокић (Пљевља 1928 –  Крагујевац 2018) одајем и овом приликом, за пријатељство наших породица које смо наставили његовати и далеко од завичаја, као и  подршци да забиљежимо бројне догађаје и људе који су неправедно  заборављени или маргинализовани.

Из  пљеваљских  дана – Мила  десно, са  сестром  Нелом. Брат Никола  Никица  Мирковић, један  од  најбољих  кошаркаша  „Јакића“  и  „Брезника“, са  којим  је  1950.  освојио на Цетињу прву  титулу  првака  Црне Горе, и други  брат  Мишо, били  су  такође велики  заљубљеници Пљеваља.

Војкан Т. Бојовић Београд, септембар 2020.

ПВ СВИТАЊЕ