87. GODINA OD RADOVA U M- RU SV. TROJICA PLjEVLjA

Tačno  pre 87-godina, na  današnji  dan 26. juna 1933.  preduzeće neimara  Maksima T. Bojovića (1852 – 1945) i njegovih  sinova Todora ( 1900 – 1987)  i  Ozrena (1903 . 1993) počelo  je sa  radovima na obnovi  i  zaštiti  m- ra Sv. Trojica kod  Plјevalјa.

Posao  je  obuhvatao,  saniranje , opravku  od  velike  bujice izazvane  od  vode  iz  Biserke, koja  se  sručila na  manastirski  kompleks , oštetila , konake , severnu  stranu   manastirskog  zida i  odnela  sve manstirske  prateće  objekte i  predmete  iz  gornje  i  donje  porte.  

Jedan interesantna   razglednica  manastira  Sv. Trojica sa  pošt.  pečatom iz 1928.  Godine( a  snimak vjerovatno  i  nešto  ranije) na  kome  se  vidi  manastir  , ISTOČNI  krak  konaka ( obeležen)  koga  je  bujica  odnela 1932. mnastirski  zid – gornje porte  i  prateći  objekti, takođe  nestali  u  naletu  vode. 

Snimak koji  datira  neku  godinu pre nego  što  će  bujica  1932. odneti i  manastirski  zid, gornje  porte.

Dužina  tunela  od Bazena  za  prihvat  vode  iz Biserke, preko  gornje  i  donje  porte  do  Skakavca  je  150. metara.

Bazen, brana,  za  prihvat  vode  iz  Biserke i  Vodica( sada 2020 a  i nešto  pre,   tako  zovu  nekadašnji  deo  Breznice na  kome    je  bilo  sedam  vodenica, tri  manastirske koje  su  izdavane  u  zakup, najam) Nijedan  KAMEN, NIJEDNA  FUGA  NIJE  SE  POMERILA  U  OVIH 85.  godina.

Maksimov  praunuk, Todorov unuk, Vojkanov  sin  Miloš, kraj  česme  koju  su  Bojovići  izgradili 1934.godine.  Obnovom  konaka  , novi „neimari“ dali  su  joj  malo  drugačiju  sliku.  Usput, izbrisali  godinu,  znake  davnih  vremena. Eto  tek  da  se  zna  , kada  je  napravlјena.

Ove, za  to  vrjeme  velike  radove,  pratio  je  pored svet. ekonom. krize  i  nemio  događaj, kada  je  po  završetku  svih  zemlјanih  radova  za  tunele, veliko  olujno nevrjeme  poništilo  u  jednoj  noći gotovo  sav  dotadašnji,  rad.

Starešina  manastira  iguman Serafim  Džarić, nije  prihvatio  izmjenu  dinamike  radova, insistirajući  da  će „preduzeću  Maksima  i  Todora  Bojovića, ukoliko  je  ne  postignu,  oduzeti  radove  i  dati  drugom  izvođaču!  Samo na  molbu  i  zakletvu  ocu  Maksimu, Todor  i  Ozren su  sa  radnicima  nastavili  radove. A  ugovorenu  dinamiku su  postigli, angažujući  desetine  novih  radnika  iz  Plјevalјa i  Foče ( posebno  su se  majstorstvom  i  radnom  disciplinom isticale  Gerine). Ostallј  je  upamćena  i  pomoć Lazara Laza Moša Živkovića i  njegovih  vagoneta…  Radovi  su  završeni  u  ugovorenom  roku. Komisija koju  je  imenovao vladika  iz  Sarajeva primila je  radove  bez  ijedne  primedbe,  a  posebna  pohvala  je  bila  i  od  ing. Danijela  Skvornikova, nadzornog  lica, ruskog  emigranta , koji  je  od  1917.  do  1941.  živeo  sa  porodicom u  Plјevlјima. Najveće  priznanje  je  svakako, skoro  jedan  vjek, radnom  umjeću neimara  iz  slavne Mileševe, gde  su  Bojovići takođe, uzidali  sebe  u  vjekove.

Potporni zid manastira i  metalna  ograda, koju  je  uradio  poznati  i  van  plјevalјslih  brda , majstor Lazar Lazo St. Popčetović (1892 – 1939) koji  je  imao  i  izuzetno  opremlјenu  radionicu,  jer je sav  alat  nabavlјao  po  katalogu od  tada  poznate  firme Henrika Štolca i sinova. Nijedna  nitna  nije  zafalila , niti  se  koji  detalј  polomio do  dana  današnjeg!

Mogao  se  o  danima  ovih  radova ,  vremenu, događajima , lјudima, napisati i  više  i  stručnije  i  …

Maksim  sa  sinovima  Todorom  i  Ozrenom  i  svojim  radnicima,  završio  je  posao srećan, iako  od  zarade  nije zbog navedene  situacije, bilo  gotovo  ništa. Srećni, jer  niko  od  radnika  nije  se  ni  ogrebao, svima  je  na  vreme  Tošo,  svake  nedelјe  vršio  isplatu…Nikome, a pogotovo  manastiru, nije  se  ostalo  dužno!

U  razgovoru koji  je  Miloje  Dragašević , Mile  Špiro,  vodio  i  zapisao , o  Nikolјdanu 1989. na  slavi  kod  brata  Dobrila, dati  su  i  neki  drugi  detalјi  gradnje, od pucanja  velikog  manastirskog bureta  sa  rakijom , do  radničkih  zgoda  i  pošalica…

Vjerni  sluga manastira  Sv.  Trojice Joso  Šalipur (1888 – 1972), sa Maksimovim  praunukama  Mirkovim ćerkama , Mirjanom  ing.  arh i  Tatjanom dr. medicine,  bio  je  svjedok ovih  događaja, o  kojima  smo  rado razgovarali.Opjeva  ga bard pjesništva , bar našeg, Mićun A. Šilјak u  svom „Bilјegu“: Pod okrilјem  svete  kuće/Počiva nakon vijeka  duga/Veliko  srce – lјudski  vruće/Manastira potonji  sluga.

U  danima jednog  nevremna 26.juna 2020, sa  zahvalnosti mojim  dragim precima, za  pokoj njihovih  duša , i  njihov  vječni  mir  u  naručju  manastira  Sv. Trojice.

Vojkan, Maksimov  unuk, Todorov sin Ozrenov  bratanac; U  Beogradu , na Vračaru kraj  svetosavskog hrama, gde  upisasmo  i  naše  ime.