Митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио је Васкршњу поруку и честитао Васкрс православним вјерницима, а ми поруку преносимо у цјелини.
Христос Васкрсе!
Ових светих дана, браћо и вјечна сабраћо, прослављајући Христа Богочовјека, Распетога и Васкрслога, пјевамо пјесму вјере, наде и љубави: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима вјечни живот дарова!” По апостолу народа Павлу, „вјера је основа свега чему се надамо, провјера невидљивих ствари”. И заиста, сва историја човјечанства, човјека као разумног бића, и сво људско искуство и наука потврђују да су постојале и постоје само двије врсте људи: они који вјерују у Бога и тиме у вјечни живот и вјечни смисао човјека и свијета, и они који вјерују у смрт и тиме у ништавило свијета и човјека, коначни бесмисао свега постојећег. Сва људска чежња за Богом, и тиме за вјечним смислом свега постојећег, вјера у Бога, задобила је своју пуноћу и савршенство у личности Распетог „за живот свијета” и Васкрслог из мртвих Христа Богочовјека. Он, „кроз кога је све постало што постоји” (Јн. 1, 3), који је „први и последњи, почетак и крај” – пуноћа свега, „својом смрћу смрт уништава”, открива се и дарује као „Хљеб живи који сиђе са неба, ако ко једе од овога Хљеба живјеће вавијек” (Јн. 6, 51). Он је једини земнородни који је као Јединородни Син Божији рекао за себе: „Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јн. 14,7); „Ја сам Свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами” (Јн. 8, 12).
Уосталом, све што постоји, и начин на који пстоји, у знаку је распећа и умирања, а у исто вријеме – у знаку рађања и васкрсавања. Та тајна бића и човјека задобија управо своју одгонетку и смисао у распећу и Васкрсењу Христовом. То Бог Отац одговара даривањем Сина свога као вјечне Љубави на свечовјечанску и свекосмичку чежњу и вапаје. Већ је Премудри Соломон предуказао на ту истину ријечима: „јер Бог створи човјека за нетрулежност и сазда га сликом сопствене вјечности” (Прем. Сол. 2, 23).
Ништа мање мудри Петар II Ловћенски Тајновидац каже: „Крст носити нама је суђено”; и додаје: „Васкрсења не бива без смрти”. Заједница са Богом, као живот вјечни бива преко Христовог Крста и Распећа.
Човјеку остаје да бира између вјере у ”уништење смрти смрћу”, и вјере у смрт као једине коначне стварности свијета и човјека. Црква Христова већ 2000 година свједочи ову прву вјеру. Борба против те њене вјере и свједочења вјечног људског достојанства наставља се кроз вјекове. Они који су распели Христа и лијеви разбојник му се ругају од тада до данас. Поричу га, како тада тако и данас, они који се богате земаљским добрима а не Богом, земаљском смртном влашћу и чашћу. Већ је сам Христос рекао апостолу Петру кад је овај помислио да ће Он бити земаљски цар па га је одвраћао од Распећа – „иди од мене, Сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско” (Мт. 16, 23). Гријех као отуђење од Бога под сатанским искушењем, као одрицање од ношења Крста Христовог води обоготворењу смрти. И то је распеће, али оног лијевог разбојника. У лицу та два разбојника одвија се људска судбина: разбојник који хули на Распетог Праведника „за живот свијета” и покајани разбојник који моли да га се сјети у Царству свом. То смо ми људи, то је човјечанство.
То је човјек, то је човјечанство и јуче, и данас и сјутра.
Колико је човјек слабашно биће показује и ова пандемија, овај вирус и паника која је од њега ухватила људе и народе. Међутим, све што се догађа, догађа се по Божијој вољи и по Божијем допуштењу. Све има смисао, само треба тај смисао наћи и открити. Тако по ријечима једног мудрог хиндуса, ова пандемија може бити схваћена и као освета природезбог насиља које човјек врши над њом, злоупотребљавајући је својом саможивошћу. Због тога што човјек употребљава и своје богодане силе и дарове као и саму природу – на богопротиван начин. Својим неморалом и нечовјечношћу човјек претвара свијет у Содому и Гомору који постају Мртво море – мјесто тријумфа смрти. Нама који вјерујемо у Бога, у побједу живота над смрћу, који се причешћујемо Тијела и Крви Христове, то јест Бога Љубави, ево прилике да продубимо своју вјеру и вјерност Христу Распетом и Васкрслом и да схватимо Христове ријечи: „Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га” (Мт. 10, 39); као и оне друге предубоке: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 13). А то управо јесте Христова Љубав голготска на коју је човјек призван, одрицањем од себе христоликом љубављу и жртвовањем за Бога и за ближње и причешћем те и такве Љубави. Онима пак који не вјерују у Бога Творца и Промислитеља, којима су грандиозна научна достигнућа стварала илузију човјекове свемоћи, ова свемоћ смрти је прилика да се замисле над дубљим смислом живота, познањем човјекове немоћи, ослобађањем од крајњег бесмисла живота, од вјере у смрт и ништавило повратком дубљем смислу живота. Прилика да престану да пљују на распету Голготску Љубав продајући је за сребренике као Јуда Искариотски, и на Цркву као бесмртну Заједницу и свједока те Љубави и вјечног људског достојанства, као и да се врате здравој употреби своје природе и творевине Божије.
То пљување се, нажалост, данас догађа нарочито код нас у Црној Гори. Идеологија садашње власти и њена „наука” засноване су на безбожној богомржњи и револуционарној братомржњи која је тровала и трује читава покољења већ, ево, седамдесет година. Плод тога је и усвојени безакони закон као и настављање насиља над Божијом Црквом, овог пута не више у име Стаљина и Броза – новог комунистичког човјека, него у име „демократије” и „европских вриједности”; претварањем демократије у демонократију и свођењем „европских вриједности” на дебело цријево, сопствено властољубље и себичност. Управо то је оно што је пробудило народ кроз литије у Црној Гори, коме је то насиље догорело до ноката и васкрсло у њему истинско јунаштво и чојство. Литије су биле и остале позив на богољубље и братољубље, позив на помирење браће, искупљење од богоубиствених и братоубиствених диоба, како династичких и племенских, тако и од идеолошких партизанско-четничких, и од свега онога што се од њих родило у нама. У том духу и заједничка борба против овог вируса добија духовни и морални значај како код нас тако и у читавом свијету. Ми, људи вјере у Васкрсење и Живот вјечни, учимо се да не тражимо од Бога оно што може дати човјек и људско знање, оно што је човјек својом науком открио у творевини Божијој и створио својим трудом. Али спасавјући се од ”научне” злоупотребе природе, борећи се за Светиње и за духовно здравље људи учимо се љубави према сваком човјеку, као Светињи над Светињама. У свјетлости Христове саможртвене љубави, прихватајући и подржавајући с благодарношћу све оно што држава, нарочито њене здравствене службе, човјекољубиво захтијевају ради тјелесног здравља људи.
При томе у овој нашој васкршњој поруци слободни смо да подсјетимо нашу власт заједно са свим људима добре воље и на завјештање Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског драгоцјено за исцјељење од још опаснијег и дугорочнијег вируса безакоња, што се тиче питања црквене имовине и угрожених права Цркве Божије. Свети Василије у свом завјештању поручује: Пишем због потврде истине…. И приложих драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице… Бог је свједок. И ко би се усудио да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и свим његовим имањем, да га Господ Бог порази и распе, изненада и вавијек. Амин. Да му траг и оџак погине вавијек. Амин.
А Свети Петар томе додаје (обојица завјештавају за своје и сва будућа времена) у свом тестаменту: Највише ве свакојега молим и све истинскијем Богом Вседржитељем заклинам тешкиј Божиј и ваздашниј аманет чиним и остављам, да Церковно добро и имуће ђегођ је какво, не тиче нитко никад од васиј свијет и за сваку вашу срећу и поштење, и да ми свако церковно чељаде, калуђере, ђакове и служитеље моје и ваше пазите и держите, како сам их и ја истиј вазда пазио и держао…”
Подсјећајући на ова завјештања двојице најзначајнијих људи у историји Црне Горе све вас поздрављамо поздравом вјечне истине, правде и човјечности: ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВАСКРСЕ! – наводи се у Васкршњој поруци Амфилохија.
