Samoregulacija kao put do pouzdanijih medija
Novinarka Marina G. (pravo ime poznato autorki teksta) odlučila je da piše o taksama koje jedno javno preduzeće naplaćuje građanima. Kao sankciju za neplaćanje preduzeće je predvidjelo prestanak pružanja usluga. Nakon konsultacija sa pravnicima, shvatila je da postoji pravna mogućnost da se ti nameti ukinu, odnosno proglase nezakonitim. Učinila je sve ono što čine novinari koji pišu analitičke članke – intervjuisala pravnike, građane, predstavnike nevladinog sektora. A onda je došao red i na javno preduzeće koje je glavni akter priče. Sastala se sa direktorom, objasnila mu koje su žalbe građana i kako pravnici tumače naplatu taksi. Gospodin u kožnoj fotelji imao je ispred sebe nekoliko papira, kojima je pokušao da objasni opravdanost naplate i predviđenih sankcija.
Novinarka je dobila saglasnost urednika da objavi članak. Nije prošlo dugo nakon što je članak objavljen, a Marini G. zazvonio je telefon. Bio je to vlasnik medija u kome je radila, koji ju je pozvao na razgovor. Nedugo zatim, Marina je morala da objavi reagovanje, u kome je pisalo da je tekst tendenciozan i napisan sa ciljem da ugrozi poslovanje velikog preduzeća.
No, novinarka se nije zaustavila, već je nastavila da istražuje. Između ostalog, istraživala je imovinsko stanje direktora preduzeća. Došla je do informacija da on javnosti nije dostavio tačne podatke o svojoj imovini, te da je u imovinskom kartonu „sakrio“ više nekretnina. Ovog puta, Marina nije dobila saglasnost urednika da objavi tekst. Odlučila je da sva saznanja proslijedi koleginici iz drugog medija. Tekst je objavljen u drugom mediju, a direktor preduzeća najavio je tužbu protiv njihovog uredništva zbog povrede ugleda.
Šta se desilo u ovoj priči? Između ostalog – samocenzura. Marinin urednik nije imao hrabrosti da dopusti objavu drugog teksta. I novinarka je, u izvjesnom smislu, pristala na samocenzuru, ne suprotstavljajući se uredniku i poklanjajući svoj trud drugome.
Samocenzura je veći problem od cenzure. Za cenzuru javnost kad – tad sazna, a koliko informacija od javnog značaja nikada nijesmo saznali, zato jer je neko sputao samog sebe? „Cenzura medija je zabranjena“, tako piše u crnogorskom Zakonu o medijima. A šta je sa samocenzurom? Da li možete zabraniti urednicima i novinarima da se plaše? Da li zakonima možete uticati na njihovu savjest?
U članu 28 Nacrta Zakona o medijima predviđena je solidarna odgovornost – osnivač, glavni urednik, urednik rubrike ili novinar odgovaraju solidarno za štetu koju prouzrokuju drugome. Da, za štete se odgovara. Ali pitanje, koje se već u javnosti postavljalo, je – da li će ova odredba povećati količinu samocenzure.
Pojedini urednici i novinari plaše se tužbi, dok oni hrabriji trpe novčane gubitke. Nesumnjivo je – i zakon i etičke norme treba poštovati. Ali, Crna Gora ima probleme na oba polja.
Prema već pominjanom Nacrtu Zakona o medijima, novinar ima pravo da odbije da pripremi ili napiše tekst koji je suprotan Zakonu i Etičkom kodeksu, uz pisano objašnjenje glavnom uredniku. Novinaru zbog toga ne može prestati radni odnos, ne može mu se umanjiti zarada i ne može se dovesti u nepovoljan položaj. Međutim, ono što ne znamo je – kako će se navedene stavke u potpunosti garantovati? Pritisci na novinare mogu biti vrlo suptilni, prikriveni i teško dokazivi.
Da bi novinar/medij bio optužen i platio nekome za učinjenu štetu, mora postojati dokazana krivica. Još jedno pitanje na koje smo dužni da damo odgovor je – koliko su kredibilni oni koji o postojanju te krivice odlučuju? Različite afere umanjuju povjerenje u crnogorski pravosudni sistem.
Sve ovo, naravno, ne znači da novinari i mediji treba da imaju neograničenu slobodu i iznose neprovjerene ili neistinite informacije. Kao što piše u Kodeksu, poštovanje etičkih normi nije samo dužnost, nego i interes novinara. Činjenice su neprikosnovene, a nepotpune i netačne informacije moraju se dopuniti, odnosno ispraviti.
Ipak, nikada ne treba smetnuti sa uma da novinari moraju biti kritički posmatrači “onih u kožnim foteljama”. Nažalost, mnogi koji nijesu pristali da budu samo “držači mikrofona” više se ne bave novinarstvom. Jedna od njih je i Marina G.
Dragana Žarić, novinarka
Tekst je nastao u okviru projekta „Monitoringom do boljih medija“ koji Sindikat medija Crne Gore sprovodi u okviru većeg projekta „Reforma pravosuđa: Unaprjeđenje kapaciteta organizacija civilnog društva u doprinosu očuvanja integriteta pravosuđa“, kojeg finansira Evropska unija, a realizuje Centar za monitoring i istraživanje (CeMi) u partnerstvu sa NVO Centar za demokratiju i ljudska prava (CEDEM) i Mreža za afirmaciju evropskih integracionih procesa (MAEIP).
Foto: http://blog.markomarinkovic.com/en
