Nekada, a to uopšte nije bilo davno, bilo je dovoljno reći „bilo je u novinama“ i sama ta činjenica je imala veliku težinu. Vjerovalo se medijima, naravno, znalo se i o čemu mediji ne pišu ili ne mogu da pišu. Pričalo se o „zabranjenim“ temama na ulici, u kafani, komšiluku. Povećanje broja medija donijelo je i vidljivu nesigurnost i nepouzdanost. Nije opstala fraza „bilo je u novinama“. To što nečeg ima ili nema u novinama izgubilo je na značaju i postalo je tričavo i sporedno. Izostanak kvalitetne regulative i izostanak univerzalne samoregulacije medija poljuljao je i ugled profesije. Problemi koji su bili nepoznati postaju dominantni i važni. Profesionalni izazovi medijskih radnika postaju sve teži teret za ionako nejaka pleća novinara. Mediji su promijenili forme, vlasničku strukturu i uređivačke politike, a ljudi su ostali onakvi kakvi su – sa svim manama i vrlinama.
Značajan broj medija je nestao, posebno na lokalnom nivou. Male zajednice su ostale bez tradicionalnih medija i zbog zakonskih promjena. Činjenica da država ne može biti vlasnik štampanih medija bila je smrtna presuda za većinu lokalnih novina. Lokalne novine, uz časne izuzetke su nestale, nastao je prazan prostor, lokalne teme i priče uglavnom nisu zanimljive za tzv. „velike“ medije. Mnoge lokalno važne priče su ostale nezabilježene i osuđene na zaborav. Da su opstale lokalne novine zabilježile bi da je neki fudbaler odigrao utakmicu života u nižerazrednom takmičenju. Fudbaler bi svojim unucima pokazao izblijedjeli isječak iz lokalnih novina i kazao „eto kako sam ja igrao nekada“.
Tehnološki napredak je, na sreću, omogućio pojavu novih lokalnih medija. Portali i improvizovane medijske platforme u dobroj mjeri su nadoknadili nestajanje lokalnih štampanih medija. Novi mediji su ušli u novi prazan prostor često i nedovoljno pripremljeni. Pojavljuju se mikro mediji (portali) koji su na samoj ivici između bloga i medija. Mikromediji (drugo ime za male lokalne medije) imaju dosta slabosti, najčešća je nedovoljna edukovanost novinara. Pomoć i edukacija novinara koji rade za mikromedije je jako važna i značajna. Male sredine često imaju tako male kapacitete da same ne mogu napraviti pristojan okvir za samoregulaciju. Lokalni ili zovimo ih mikromediji su važni da bi fudbaler iz naše priče sjutra unucima mogao da pokaže kako se i on bavio najvažnijom sporednom stvari na svijetu. Istina, nije igrao u Ligi šampiona ali igrao je. Isto tako ni svi mediji ne mogu imati ni državni ni globalni značaj i važnost ali to što nemaju širi značaj ne znači da ne treba da postoje. Bez malih medija neće biti ni malih, a tako velikih priča, važnih manjem broju ljudi ali ipak važnih.
Samoregulacija malih medija na lokalnom nivou je potrebna da bi se sačuvala komšijska pristojnost i uljudnost. Važna je da djeca novinara mogu sa ponosom da kažu čime im se bave roditelji. Dužnost je profesionalne zajednice da pomogne mikromedije i da njihovom edukacijom radi i na svom stručnom i profesionalnom usavršavanju.
Milo Džaković, novinar
Tekst je nastao u okviru projekta „Monitoringom do boljih medija“ koji Sindikat medija Crne Gore sprovodi u okviru većeg projekta „Reforma pravosuđa: Unaprjeđenje kapaciteta organizacija civilnog društva u doprinosu očuvanja integriteta pravosuđa“, kojeg finansira Evropska unija, a realizuje Centar za monitoring i istraživanje (CeMi) u partnerstvu sa NVO Centar za demokratiju i ljudska prava (CEDEM) i Mreža za afirmaciju evropskih integracionih procesa (MAEIP).
