Bilo je to vrjeme bez kafića, mobilnog, računara i dr. stvarčica koji čine danas „život nas nasušni“… Ipak, nije nam ništa falilo, čuli smo se i viđali, dolazili tačno na ugovorena mesta, dogovarali, družili, pomagali, uvažavali, volјeli, bratimili… Ali brzo minu naše đakovanje, naše utakmice, korzo, Ćotina, bioskop za đake u 5 , neostvareni san o devojci iz prve klupe…
I jednog dana sada već daleke 1989. pade na pamet Budu i meni da obnovimo naše druženje iz zavičaja uz pomoć naše najbolјe „drugarice“, fudbalske lopte ! Da igramo naše zavičajne utakmice, njegov URNEBES protiv moje ESPERANCE ! I krenusmo sa prvom utakmicom u Plјevlјima.
Tog sunčanog septembarskog dana, ja sam uspio okupiti gotovo komplentan sastav moje „Esperance“ iz gimnazijskih dana. Nije nam bilo samo Mukija, tada je izostao zbog obaveza na poslu, kasnije , eh kasnije…
Bude je opet imao manji broj igrača, od onih „starih“ „Urnebeslija“:Tabo, Radmilo, Miloš Šćeka je došao iz Aranđelovca…
Evo nas u tom sunčanom zavičajnom danu . Subota, 16. sept. 1989. Budo je doneo plave dresove svoje „Sindbanke“ a ja „trulu višnju“ moje „Investbanke“. Zapisano je da je taj prvi meč dibio URNEBES 8 – 4. najviše zahvalјujući dobroj formi, eks-Partizanovca Zorana Vraneša , „Dorćolca“ Miloša Šćeke, Rudarevca Ramka i golgetera Buda Vujačića, odličnog golmana dr Tabaša i beka advokata Radmila Joksovića.
Druženje i utakmice, nastavlјamo, po dogovoru u maju u Beogradu: „Urnebes“ u gotovo istom sastavu kao i u Plјevlјima, pa i moja „Esperanca“ samo ovoga puta pojačana zemlјacima, mojim bankarima Rašom Vranešom i Milkom Jestrovićem, a tu su i Blažo Vuković i Slobodan Šojo Cmilјanić. SC Košutnjak. Rezultat čak 12 – 12 !
Naš treći susret u Plјevlјima, 15. sept. 1990. Tu su i novajlije: Momo Đuković, Senad Strujić kod „Urnebesa“ i Branko Bane Laković kod „Esperance“ kao četvrti Investbankar u „Nadinom“ timu . I opet pobeda Urnebesa: 7 – 5.
Igrali smo dobro, ali prevagu drži „Guši“. Pobeda „Urnebesa “ 7 – 5 Esperanca: Bane Laković, Vuković, Sl. Šepić, Rajko Popadić tehniko, Vojkan „Bruno“ i dečak Nemanja Krstajić ( nisam ga video kada se prišunjao) Čuče: Raša V. Vraneš, Ranko T. Krsman i Toka Ćorović.
A u motelu, radost pobednika, kolo vode , oni iz Urnebesa: Budo, Radmilo, Žare. Sede Stojan , Šćeka, Zoran Vrana i naš Slavko Šepić.
Izborili prvu pobedu tek u 4. utakmici u sali SC. Voždovac na Banjici. ESPERANCA- Urnebes 10 – 5 ! Naše „bunjište“ Sala Invest – bankara . Bruno 3 gola, Raša Vraneš, Milko Jestrović , Bane Laković po dva i Blažo Vuković 1. Očito Urnebesu je nedostajo Zoran Vraneš u staroj formi !
Zajednička večera uz muziku i zavičajna sjećanja. Kraj Dunava- Grocka! I tako dvanest godina. U maju u Beogradu, u septembru u Plјevlјima. Ukupno 23 utakmice . Poslednja je odigrana tamo gde je ovo jedinstveno druženje i počelo, kraj Breznice u SC Ada , ali ako je Urnebes počeo pobedom, „Esperanca“ ga je završila trijumfom 4 – 3. Tri gola postigao je Danilo Vukićević Stipe a jedan Blagoje Ostojić „Klјako“…
Da sve ne bude samo fudbal. Društvo su nam ulepšavale i devojke iz našeg grada: sestre Čabarkape, dr Mila, Valerija, Mila i Borka iz prve klupe , kako Zoki to izjavi za tadašnji „Tempo“… drugove zaboravi da spomene… Tako je to u zavičajnim lјubavima ! U 23 druženja i 14. godina, lijepih i teških devedesetih, družili smo se komšijski i bratski, uprkos nevremenu. Neki su to sa oduševlјenjem prihvatali, podržavali, isticali, a neki… I tako , stadosmo… Ostala su draga sjećanja, trajna prijatelјstava, mnogo veća i jača od fudbalske igre.
A „Esperanca“ slavila „25“ god. mature, pa još hoće i da pobedi !
Glavni pokretači, organizatori, sponzori jednog velikog druženja u zavičaju i van njega u jednom nevremenu „devedesetih“! . Nešto, što može poslužiti kao pravi primer i drugima . Hvala svima koji su nam pomagali, bili uz nas i učinili naše susrete radosnim događajima, koji se pamte. Vojislav Vojkan T. Bojović Bruno, Budo M. Vujačić i Ranko T. Krsmanović.
I direktori i muzičari i fudbaleri.. Milanko Ćiško Krsman, Budo Vujačić i Role Roki Rovčanin, dali su veliki doprinos našem druženju. Hvala im.
Svi plјevalјski fudbaleri. Evo nas u jednoj utakmici , u Beogradu, prilikom meča Rudara sa Partizanom. „Terazijski“ Plјevlјaci protiv „Čaršijana“. Kako da pobediš dva Mirsa – Delića i Durakovića, Čola, pa Mićija , Nurija i Božo… Nisu nam pomogli ni Zvezdini dresovi … A mogli smo obeležiti ovog prolјeća 30. rođendan… Videćemo… Možemo i na male goliće…Ma samo da se igra…
Ko od nekadašnjih dječaka nije sanjao da zaigra u Zvezdinom ili Partizanovom dresu. Ima jedan moj prijatelј, koji nije nikada poželeo „crveno-beli“ dres i koji je „uživo“ bio na utakmicama „crno – belih“ 1359 puta. Od Plјevalјa do Vladivostoka! Samo na jedan stadion nije kročio nikada ! I kada je igrao za „Esperancu“ bio je u crno – belom dresu.
Niti je „bankar“ a nije ni „Zvezdaš“, a udarni trio „Esperance“ do poslednjeg šuta. Naša „LINEA MEDIA“!
Neki su, Bogu hvala, dočekali da sa školske šlјake, igraju i u velelepnoj plјevalјskoj hali „ADA“ !
Imamo mi iz naših utakmica i onih koji su istinski „uživo“ nosili dres FK Partizan. Daleke 1968. posle MOSI u Prijepolјu, Zoranu Vranešu se ostavario dečački san, a 1995. Damir Čakar je ušao i u istoriju ovog šampionskog tima , kao jedan od najbolјih golgetera. Pored njih imamo i prvoligaških igrača nekadašnje SFRJ- Darka Tešovića, Dragana Aničića- Lokija, Mirsa Delića, Blagoja Ostojića Klјaka, Vukadina Lalovića –Zićija, Derviša-Deda Hadžiosmanovića….
Posle ove utakmice, Roki i ja se više nismo bavili fudbalom. Prešli smo na basket 3h3! Haris nam je otpjevao ! I tebe sam sit „fudbale“!
Naše utakmice imale su i sudije, koje nisu imale težak zadatak. Jer, igralo se drugarski i fer. Tu ulogu , najviše su obavlјali, pok.Hasan Haso Ćirlija, Mijat D. Šlјukić i Zoran Đenisijević – Đenka, koji je na nekim utakmicama u Bgdu i Plјevlјima nastupao i kao igrač.
(Nisam na žalost , pronašao za ovo pisanje Hasovu fotografiju)
A sve ovo trebalo je staviti u jedan veliki zavičajni SPOMENAR. Ostalo je mnogo toga u dragoj uspomeni našeg druženja, pa ovo pisanje djelim sa svima njima, kao i onim koje nisam ovim pokušajem bar spomenuo.
I kako to složi u stihu veliki poeta , Mićun A. Šilјak, u pjesmi posvećenoj svom prerano otišlom drugu Žarku M. Krezoviću:
„Kao da se nikad rastali nismo:
Tako smo blizu, a tako daleko !
Znaće se evo da i mi bismo…
Zato , neka ove redove prime umesto cvijeta i sveće, naši dragi drugovi sa utakmica, koji su nas rano napustili, a kojih se sa setom i poštovanjem uvijek sjećamo: Minir O. Telaćević, Mikuš Mikica Stanković, Slobodan Šojo Cmilјanić, Radovan Laco Borović, Milko Jestrović, Mirso i Senad Strujić, Stojan Joksović, Miško Marković.
autor, Vojkan T Bojović
2 коментара
Svaka cast Vojkane !!!
Ostale su slike i sjecanja na vasa druzenja.
– ДА ЛИ ЈЕ ЈОШ НЕКО КАО Бојке, записао и овековечио своје, школске, спортске, банкарске и остале другаре као он? Жао ми што и ја нисам из Пљеваља! Браво, велики лафе !