Pljevaljski dvorac vremena davnog

Stara  kuća  je kao  dobri  stari  drug,  kao  staro  vino  koje  te  u  svakom  gutlјaju  obuzima iznova. Neko  je  napisao , čini  mi  se  ovako: STARA  KUĆA  JE  KAO  MAJČINA  OGRLICA , OD  KOJE  TI  JE  TOPLO  I  ONDA KADA  MAJKE  VIŠE  NEMA. Stara  kuća  je  onaj  neuništivi  dvorac  u  kojem  su  zauvek  ostala  draga  lica  roditelјa, sestara, braće, dečiji  snovi, prve  lјubavne radosti  i  tuge,  drugovi  i  prijatelјi  koji  te  nikad  nisu  napustili…. To je tvoja  adresa na  koju  je  stiglo  prvo pismo zapečaćeno    polјupcem… To  je  i  veliki  deo  zavičaja, ulica  u  kojoj  si  rođen, potrčao, odrastao i  otišao  negde daleko, noseći  sve  to   u  svakom  deliću   svog bića…

• A varoš  je  sasvim  čista  i  lepa, što  je  čini najbolјom  varoši u  Sandžaku.  Ipak, i  pored  mnogih  orijentalnih  osobina ( dućani s ćepencima, turske  kafane, nekoliko  hanova ) ona  imaju  izgled  sednjoevropske  varoši, u  kojoj  se pored nabrojenih građevina  mogu  videti  i  moderne  radnje, bolјe  kafane  i  hoteli: Živkovića, Manastirski, Bajića hoteli i gostionice, Milet  Bašta i  mnogo  lepih privatnih  zgrada.  Tako  zapisa  putopisac  Jefto  Dedijer  u  svojoj  knjizi „Stara  Raška“   za  Plјevlјa  godine.

Mnogo  toga  je  vreme  odnelo… Rušilo se   i  gradilo.  Ni  moj  zavičaj  nije  odoleo  vremenu ratnih  nevolјa, prvodecembarskog  palјenja  kuća i  onog  posle  kada su   Američko – engleski  „saveznici“  1944 sravnili  sa  zemlјom  , građevinski najbolјi  deo  grada, plјevalјsku  Varoš i  gornji  deo čaršije.  Nestale  su  kuće  poznatih  trgovaca Đenisija  Đena  Đenisijevića, Lazara  Laza  Živkovića, Milorda Popovića (oca  ing.Pavla  Bata)    Dike  Antonijevića…Porušene  su  i  kuće  Bajića: Strahinje, Uroša, Nina  i  kako  zapisa  pesnik  Mićun A. Šilјak i  „Stevanovi  velelepni  Dvori u  stilu  „Bidermajera“ koje  je  nasledio adžo  Josif kao  najstariji  među  braćom…

Novim  urbanističkim  zahtevima, porušena  je posle  1945.godine  gotovo  u  celosti  i  čaršija…Ipak  jedna  kuća, pregrmela  je sva  vremena  i  nevremena  više  od  jednog  veka.  To  je  kuća  ŠEĆEROVIĆA, braće  Đorđa Đoka i  Lazara  Laza, sa Đenisijevićima i Grujičićima, najpoznatiji i najuspešniji  trgovaci na  prostorima  između  Tare  i  Lima, a  i  šire. Iz  zapisa  Jovana Đ. Dragutinovića, Šećerovići  su od Lazarevića, koji  su  u  Plјevlјa  došli još  u  vreme naselјavalјa  današnjih  Drobnjaka. Gaša Lazarevića  su  prijatelјi  nazivali  kujundžijijom, a  njegovi potomci  su  tako  uzeli  prezime  Kujundžići. Kada  je  Jefto  Kujundžić, koji  je  hajdukovao početkom  19,  veka  1809. godine odneo  jedno  Karađorđevo pismo  vladici cnogorskom  Petru  prvom  uz  nekoliko  odabranih  jabuka, on se  mnogo  obradovao i  pismu  i  jabukama i  rekao  „da  su  jabuke slatke  kao  šećer , a  ti  Jefto  slađi  od  šećera!“ Od  tada  Jefta  su  zvali  šećerom  a  potomke  Šećeroviće.

Ostala najgradskija  kuća  ne  samo  u  Plјevlјima, a  podigli  su  je  Radovanovi sinovi Đorđe Đoko  i  Lazar  Lazo ( 1858 – 1941) pre  ravno  120 godina 1898. godine. Projekat, materijal  i majsori bili  su iz  Dalmacije.

Hteli da  prave  železničku  prugu  Plјevlјa – Prijepolјe – Priboj i vezu  sa  Sarajevom i  dalјe. Najugledniji srpski  trgovci sa  kraja  19. i početkom 20.  Veka: Lazar R Šećerović (Plјevlјa), Vaso  Stevović (Priboj) i Gliša  Veseličić (Prijepolјe) .

Dolaskom austrougarskog  okupatora  u  Plјevlјa 1914. vliki  broj  Plјevlјaka  interniran  je  u  mađarske  logore  Nežider  i  Boldogason 1916.  godine. Na  fotogr – dopisnici  koju je  Vojislav  Vojo  Đ- Đenisijević ( treći   s desna stoji) poslao 02.7.1916. iz  sabirnog  logora u  Zenici, supruzi  Katarini  u  Plјevlјa,   sede s leva Mitar  Obradović, proto  Savo T. Vukojičić  i Lazar Lazo R. Šećerović.  U  logoru  su  bile  i  Lazove bratanice, Đokove  ćerke:  Maruška  i  Sofija.

Delegacija  Plјevlјaka prikom  jednog  prijema  u  Beogradu 1934. Godine.  Bogdan R. Nenadić ( prvi  s desna stoji) predsednik plјevalјske  opštine, Sede s leva Vukašin Vuko L. Šećerović, Lazar R. Šećerović,  Vojislav Vojo R. Nenadić i  NN. Možda  neko prepozna  i  ostale  članove  ove  delegacije ?

Đoko R. Šećerović bio  je  oženjen  sa  Jefimijom  Živković (rano  preminula) sa  kojom  je  imao dvoje  dece: Vladimira  i  Anku ( datu  za prof. Đorđa  Pejanovića  koji  je  jedno  vreme  bio  prof  i  direkt. u plјevalјskoj  gimnaziji. Sa dugom  suprugom Julevom Julom Hadžipetrović  iz  Prijepolјa  dvoje  dece: Sofiju (1892 . 1975) udatu  za generala  srpske  vojske Ivana M. Tanazevića (1878 – 1956) Mariju Marušku ( (1894 – 1983)  udatu  za  advokata  Radula  Jaukovića  dvoje  dece Đorđe – Đoko general JNA u  penziji i Danica  Dana dipl. farm. koja  je  živela  u  Beogradu

Lazar Lazo  R. Šećerović (15.6.1858 – 1941) završio  škole  u  Plјevlјima i  nastavio  posao trgovine  kojom  se  njegova  familija  bavila. Sa Vasom  Stevovićem iz  Priboja  i  Glišom  Veseličićem  iz  Prijepolјa, predstavlјali  su najjače  privredno  jezgro srpskog  živlјa u  Staroj  Srbiji.  Bio je  oženjen Persom  Živković sa  kojom  je  imao  šestoro  dece: Kosara, Jelena, Lena, Darinka, Vukašin, Vuko, i  Dragica…

Detalјnije o  porodici  Šećerović iz  Plјevalјa  u  mojim  tekstovima PV novine,  knjizi  Plјevlјa  i  Plјevlјaci – 2 (V. Bojović – S.  Starčević)  i  dr. tekstovima.

Ratne novolјe koje  su  zadesile  Plјevlјa i  Plјevlјake 1941.godine, zatekle  su  i kuću  Šećerovića.  Te  godine  preminuo  je  Lazar Šećerović, u  kući  je  ostala  najmlađa  ćerka  Dragica  koja  je  bila  udata  za Dragišu  Peruničića  iz  Čačka  koji  je  jedno  vreme bio  načelnik  sreza  plјevalјskog. Dolaskom talijanskog  okupatora u  Plјevlјa, u  kuću  se  uselio  njihov  glavnokomandujući  gen. Biroli  Espozito  sa  pratnjom.  Za  starosedeoce, komšije i druge  poštene  lјude, bilo  je  odvajkada  poznato  šta  je  sve u  te  nepune  tri  godine uradila  Dragica, spašavajući posle  prvog  decembra  pobesnele  talijane, koji  su  palili  i  ubijali  sve pred  sobom. Ali, proglašena  je  za  izdajnika, lјubavnica generala  Espozita  i  sl. Evo  šta  o  tome šest  decenija kasnije , valјda  obasut kazivanjem  onih  čije  je  kuće  i  ukućane  spasila  Dragica  Šećerović, napisao  u  svojoj  knjizi Radomir  Matović, „SVEDOČANSTVA JEDNOG VREMENA“-Info-centar Pv. 2002.

• Dragica Peruničić, rođena Šećerović, bila je  razvedena  žena, majka  dvoje dece.  Bila  je  to  prava  gospođa koja  živi  u  izobilјu ali  umjerenog  ponašanja. Izuzetne  lјepote  i  fizičke  građe. Poslije  razvoda  živi u roditelјskom  domu kući  posebne  arhitekture, jednoj  od  najlјepših  kuća  u  gradu. I  danas  ova  kuća  plijeni  svojom  posebnošću. Komanda  divizije  nije  slučajno  izabrala  nju za  generalov  stan i  njegov  kabinet. ..  A  onda kada nema  svedočanstava  tvrdih  dokaza  ide  priča :
• – Prema  pričanju dobrih  poznavaoca ( koji  li  su  to- podvikao  ), ondašnjih  prilika i  nekih  komšija, general  se  bio  do  ušiju  zalјubio u  Dragicu. Ona  mu  je  budući  slobodna  žena, odgovorila na  tu  lјubav. Nijesu  poput  drugih  to  javno  demonstrirali…Bila  je  to  samo  lјubav…Nikada  nije  dokazano , izuzev  pojedinih  pakosnih  nagađanja , da  je  Dragica  zloupotrebila  ovu  vezu, da  bi nekome  napakostila. , izdala…Naprotiv  ima  dosta primjera da  je  spasila  i  pomogla , pa  i  onima  kojima se  u  to  vrijeme teško  moglo  pomoći..(Podvukao  vTb)

Matović  navodi podebno  Dragičino  zauzimanje  oko  spašavanja  stotine  već  osuđenih  meštana  na  Medlјenu  kod  Crlјenica, pa  Boža  Malovića, Milosava  Tasovca…kada je  gener.Espozito  na Draginico  zaizimanje,  direktmo  otišao do  mesta  izvršenja  i  spasao lјude!

Dosta  bi  tu  bilo  imena  da  je  Radomir  još  malo  više  uvažavao one  koji  ničije  dobročinstvo,  a  posebno  ovakve  vrste ne  zaboravlјaju.  Recimo porodice  Rosić i  Danice  Rosić  Abramović, prvoborca , nosioca spomenice  i  niza  odlikovanja  iz  rata  i  mira  itd.. čiju  su  porodicu  Talijani  zatvorili i  držali  kao  taoce,  a  spašeni  i  napustili  Plјevlјa  zahvalјujići  Dragici.   Nije  Dragica  Šećerović  umrla  u  Italiji.  Ona  je  septembra  1943. kada  je  Italija  kapitulira izbegla  u  Italiju. Evo, šta  joj  je  u  Trstu  rekao  navodni  „lјubavnik“:

• Gospođo , ja ovde  sada  spašavam  svoju  glavu, i  ne  mogu  Vam  ništa  pomoći!  Kazivanje  Duška N  Rabrenovića  koji  je  u  Nјujorku  posetio  Dragicu  i  njenu  decu  Đoka  i  Nenu , kao  i  još  nekih  njihovih  prijatelјa.

Dobro  su  Radomiru  rekli „dobri poznavaoci“ Prava gospođa pristojnog  ponašanja…“ Evo  je  kao  aktivistkinje  Kola  srpskih  sestara, kao  i  članice  Crvenog  krsta, SPD Bratstvo…Preminula  u  Nјujorku, okružena  pažnjom  sina  Đorđa, ćerke  Marije –  Nene i  njihove  dece. Jedna  od  poslednjih  želјa, bila  je  da  njene  unuke  posete  Plјevlјa  i  kuću.  Učinila  je  to  Katarina, i  po  babinom  spisku  posetila i  darivala crkvu Sv. Petke, Manastir  Sv. Trojice i  nekoliko  porodica …

Zahvalјajući  mom istraživačkom umeću, prepoznao  sam  na  ovoj  sportskoj  fotografiji (prvi  sleva  stoji ) Milorada Sokolovića – Sokola (1922 – 1999) košarkaša C. Zvezde  i  repreѕentacije  Jugoslavije 1947 – 1951. Košarku  je  zavoleo kao  pitomac najelitnije Gimnazije  u  Kralјevini  Jugoslaviji „kralј  Aleksandar“ u  Beogradu,  koja  je  pored Druge  muške  gimnazije i  društva  „Soko“ imala  najbolјu  ekipu.   Po  prestanku  igranja  ostao  je  četri  decenije  u  košarci. Pronašao  sam u  C.  Zvezdi  „Sokolovu“ adresu, javio  se , primio  me  kod  njega  u  stanu na  Dorćolu  i  podelio  dosta  fotografija na  kojima  sam  pronašao i  neke  ličnosti  iz  Plјevalјa, o  čemu  sam  pisao  u  „Mojoj  košarci“. A  na  fotografiji  je  njegov  najbolјi  drug  iz  gimnazije i  razreda kao i vremena  kasnijeg, Plјevlјak  Đorđe Đoko D. Peruničić  ( treći  s  leva). Tako  je ovaj  Plјevlјak,  verovatno  jedan  od  prvih  koji  se upoznao  sa  čarima  košarkaške  igre,  koja  nas  osvaja  i  zabavlјa  do  dana  današnjih. A  sve  ostale  članove pobedničkog  tima i  osvajača  pehara Kralј Petar 2. Sokolović  mi  je  ispisao na  ovom  listu  iz  Zvezdinog  bloka.  Havala  mu.

M. Sokolović Soko,  ispričao  mi  je  dosta  toga  o  Đoku, jednom  od  velikh  bankarskih  stručnjaka  u  Nјujorku, sestri  Neni  i  g – đi Dragici, jer  je  je  dosta  puta bio  njihov   gost  u  Nјujorku. Dao  mi  je  neke  fotografije. Kao  ovu, kako  Đorđe  “ Perunik“  roštilјa, pravi  ćevape  na  „plјevalјski  “ način. Kaže, obožavao  ih je. Govorio  je  Toga  u  Americi  nema !

I susret  sa  Duškom N.  Rabrenovićem bio  je  posvećen razgovoru  o  Plјevlјima.  Đoko Peruničić je bio  je  oženjen,   dve  ćerke Katarina  i  Marija.

Samo  zahvalјujući Vukašinu Vuku L.  Šećeroviću (1898 – 1971) predratnom  diplomati i pripadniku  KPJ koji  je  robovao  u  Lepoglavi  sa  Mošom  Pijade, kuća  Šećerovića  nije  porušena  ni  nacionalizovana. Nјena  prva  namena posle  1945. je  bila PORODILIŠTE,  pa  je  mnogima  tu rođenim  tih  posleratnih  godina  i „rodna  kuća“ Od 1952.  bila  je Zabavište –  Dečiji  vrtić, pa  Muzička  škola, onda  prihvatalište  za  bezstanodavce … Vuko  je  prodaje  sredinom  šezdeseih  Milutinu  Daniloviću  sa  Žablјaka ovaj   opštini koja je  uređuje  za  Zavod  za  zapošlјavanje. ( ili slično)

Naša  učitelјica  Emilija  u  Zabavištu. Kuća  Šećerovića 1952. Ispred  učitelјice  Radan, NN. Mikica  Dragašević  i  ja  na pola ( jelka me  zaklonila)…U prvom  planu, osvetlјen komšija  Dževad  I. Alikavazović Džele, a  možda  se  još  neko  nađe, prepozna. Slab  snimak !

Vukašin  Vuko  L.  Šećerović ,  na  crtežu  Moše  Pijade za  vreme  boravka  u  zatvoru  Lepoglava.

Vuko  je  radio  u  diplomatiji  KJ , kao  i  posle  rata  u  diplomatiji  FNRJ. Bio  je  oženjen Milicom  Milojević  sa  kojom  ima  dva  sina  Milana (1933)  dpl.  na  katedri  za  film u  USA i  Lazara (1942) prevodilac  i  istoričar  umetnosti, žive  i  rade  u  Beogradu.

Zahvalјujem poštovanoj poč. Danici  Dani Jauković Nešković na  velikoj  pomoći u  pisanju  ovog  teksta,  kao  i  Miloradu  Sokoloviću  Sokolu, na  fotografijama, pažnji  i  gostoprimstvu  koje  mi je  ukazao  sa  svojom  suprugom, na  samo  destak  dana  pre  nego  što  nas  je  napustio 26.juna 1999.

Maruška  Jauković sa ćerkom  Danicom Danom i  sinom  Đorđem ,  Dana je nesebično   pomagala  i  podržavala  moje  pisanje  o  Plјevlјima  i  Plјevlјacima, stavlјajući  mi  na  korišćenje  svu  raspoloživu  dokumentaciju. Nešto  od  toga  korišćeno  je  i u ovom  pisanju. HVALA JOJ!

autor,  Vojkan T. Bojović