Jedan dan u zavičaju

U  lijepom sunčanom danu, krenusmo  iz  našeg  kafića  na  Vračaru, moj  dragi  drugar  Duja  i  ja za  rodno  mjesto,  zavičaj…Vozi  Duja dobro, pažljivo, pričamo  najviše  o  Noletovom  trijmfu na US  Openu,  nemogućem, do  sada  neviđenom  teniseru,  našem  ljubimcu …a  i  ne  samo  našem, 200, mil  kineza  i  ostalih po  svijetu !  Malo  li  je  ? Dobro, ima  i  onih  drugih, koji  ničiji  uspjeh ne  mogu  da  otrpe…

Andrija   Duja  Obradović   dipl  ing. maš. sport –  men, čije  sportske uspjehe   „hroničar  zavičaja  u  pokušaju“  zaboravio,  a  nisu  mali Dujini rezultati u  karateu ( Nosilac  je  crnog  pojasa peti  dan) i  to na  nivou  nekadašnje SFRJ. Tek kada  smo  se  udružili  u  čuvenu  „basket  trojku“ ( Role – Duja – Vojkan)  došli  smo i  do  toga. I  nije  se  naljutio što  mu  u  Istoriji  Pljevalja, nisam   posvetio  bar  neki  redić  ili  foto,  pa  bila ona   i na  pola! A  zaslužio  je!  Dobro,  evo  sada i  foto  i  nekoliko  redova,  a  znam Duja , o  tome i  sl. nikada  nebi  ni zamerio…

Dobro,  Marko  nam  je  bio pojačanje,  ali  teško  nas  je  bilo  pobjeđivati. Beogradska  ADA, naš  „Mali  Breznik“.

Ne  žurimo. Malo  ko  nas  čeka  i  raduje dolasku  u zavičaju  i  na  čaršiji, ali  ima …A  posle  Zlatibora Prijepolje, Mileševa  slavna… zadužbinina  kralja  Vladislava , najlakše je zapamtiti njeno nastajanje  1234 ! Idemo  da  se  malo  zavučemo  pod  krila  Belog  anđela…

Stižemo  u  grad  naše  mladosti, ali  od  tog  grada i  te  mladosti  malo  je  ostalo… Pravo  je  ljetno  popodne, ma  zrelo  za  Ćotinu…a  samo  deset  dana do  Male  gospojine ! Naš  narod  kaže: GOSPOJINA  MALA   – JESEN  PRAVA ! Šta  ćemo , nije  se  ove  godine ljeto  pretrglo,  pa  malo  da  nadoknadi  u  Miholjskom…

A  pre  nego  krenem zavičajnim stazama, javim se  mojim dragim roditeljima, u  večnom miru  manastira Sv.  Trojice gde se ugradiše  u  vjekove…

Dolazim  u  grad moje  mladosti, „MOJA  ULICA“ želja  i  sna … Šta  sam  sve tu  sanjao  a  šta  se  sve nije  dogodilo! Ulica gimnazijska ( Nikako  da  naučim  kada  se „gimnazija“ piše  kao veliko  a  kada kao   malo slovo?) Nebi  se  Tršo  naljutio,  kada bi   joj  ime tako  dali  ! Jer,   koliko je  mladosti  đačke njom  proteklo… Jedna  vjekovna  rjeka mladosti teče njom  i ona pamti sve  njihove korake.  Ima jedan   šlager meni  drag,  koji  pjeva  Bisera  Veletanlić…NIKADA  VIŠE MOJOM  ULICOM / TI  NEĆEŠ  PROĆI…A  izgleda  ni  ja  . A možda se   sretnemo u  nekoj  drugoj ulici  u  čaršiji,  ili  „U  GRADU  KO  ZNA  KOM“! Ima  teorije…a možda  i  nekog  drugog  života.

Doći u  Pljevlja, a  ne  proći  čaršijom, ma  koliko  bila  u  radovima, bilo  bi  kao  da  nisi ni  dolazio  u  zavičaj.  Sve  to ne  kvari davno fiksiranu  sliku nekadašnjeg PV korzoa  na  koji  se  subotom  uveče dolazilo i  iz  obližnjih  gradova, a neki  fatali  autobuse iz  Beograda i  Sarajeva da  bi  stigli  na  vreme ,  jer   neko  može da  im  se   „utrpa“  kod simpatije već u prvom krugu…

Uglavnom, pitaju , i  bližnji  i  pogotovo „brižni“.  koga  ja  od  rodbine  imam sada  u  Pljevljima. Evo  ,  moja zavičajna familija , moja  sestra  Božanina Dana, njena  i  moja  Ljilja…Najbolje, ma  poželjeti  ih  u  svim  kućama i  životima…A  u Kraljskim  barama se  pjevalo: Kad Božana  uda  šćeri u  Bare  se ti  pos…!

A  kum  Noca je  toliko  voleo stadion  da je na  njemu  proveo  svoj sportski a izgleda i  čitav  svoj radni  vijek. Sa  Dujom i  pljevaljsko  školovanje.

Ni  u  Pljevljima  se  ne  može  bez  kafića. I  zakazasmo basket  sa  Gojkom  uz  10.  Fore  za  mene  i  Duju,  ali  ne  odigrasmo.  Dobro  sledeći  put! Ne  može  sve  da  se  stigne   za 24. sata   a  i školski  je  dan. Gojko,  treniraj!

Staropljevaljska  „petorka“  bar  za  sjećanje  na jedan  slučajan  susret  i  dragu  uspemenu. Vodenice , utorak 11. Sept. 2018.

Nasmejana ko  u  nekom  davnom  ljetu  pljevaljskom …Drugaricu   Slavicu  sam  našao  na  radnom  mjestu i  pošto  se  pridržavam  one  1. Foto  zapovjesti  VKV majstora fotogr. prof T. Peterneka: Ne  idi  nigdje  bez  aparata, ovekovečih  i  ovaj  naš  susret. Osmeh  ne  košta  ništa  a  lijepo  ga  je  vidjeti…!

I  tako  u  ta  24.  sata  u  zavičaju,  istutnja  se , a  ne  stigoh  da  se  vidim  i  ispričam sa  moji vjernim dobrim   Rankom , školskim  drugom , krilom  naše „Esperance“. Eh, znam neće  mi  zamjeriti. Više  od  pola  vijeka raumejvanja, poštovanja, malo  li je, u  vremenu  kada    nije     lako  ni  pet  godina  sastaviti  ni   sa  najrođenijim.

Tek  da  zaboravu nedamo  mira ! Naša gimnazijska „ESPERANCA“ ,

Još  malo  šetnje uz  Breznicu i  gotovo. Idu  pljevaljske  magle  i  novi  snjegovi… a  i  autobus  „MARKO  TURS“ polazi  u  16,oo

Ne  sjetih  se  da  ovekovičim i  fotografijom ,   susrete  sa  legendom PV koš. a  i  šire,  Batom  Doderom,  saradnicima  sa PVPORTALA Milom Džakovićem   i  Edinom Zukovićem .   Hvala  im  na  pažnji  i  saradnji. To  je  to. Neka sve  ovo  „zakuca“  eks. prvak bivše  Juge. Sa  sportskim ZDRAVO !
Do  novog  viđenja  i  susreta  u  dobrom, Bruno .

Beograd, 14. Sept.2018.    Vojkan T.  Bojović