Pljevaljski kalendar sećanja – Vojkan T Bojović

KULTURA SEĆANjA – OSNOV GRAĐANSKE A I SVIH KULTURA

FEBRUAR:
08.02.1979. Preminula u Beogradu, HEROINA DARINKA J. MIRKOVIĆ Borović (18.01.1896)

Ko zna kakav bi bio životni put i sudbina ćerke Jovana Mirkovića kafedžije i majke Ane rođ. Konstantinović, da tog 28 oktobarskog dana 1912. nije bilo slavlje i radosti napaćene raje petovekovnim ropstvom na pljevaljskoj Raskrsnici, da se Darinka nije našla u kolu do poručnika srpske vojske Stanojla Staše Milovanović iz Beograda da mu se lik ove šesnestogodišnje devojke nije dopao, onako kako se to događa u tim godinama i vremenu…Zato je on u njenoj blizini i posle igre i veselja. Kratko poznanstvo, pa nežna pisma i beogradske razglednice…i evo mladog beograđanina ponovo u Pljevlja sa prstenom, gde se uz blagoslov roditelja obavlja veridba , a ubrzo i venčanje. U leto 1914. Darinka je u Beogradu , ali u jednom nevremenu, početka velikog svetskog rata. Staša Milovanović odlazi na svoju vojnu dužnost, a u velikim borbama na Drini koje su vođene od 19-22. septembra 1914 gine na Mačkovom kamenu. I Darinka poput Ćosićeve Milene Katić, zna da je njena uloga sada da bude i pomaže svoj narod, i odlazi u centre za obuku bolničarki, pa na ratišta, pa preko albanskih gudura do Krfa , a onda onom „lađom francuskom“ do „prijateljske „ Francuske! Uvek je samo uz bolesne, ranjene , nemoćne… Nije ostalo nezapaženo njeno izuzetno požrtvovanje, i danonoćno bdenje nad ranjenim, bolesnim, napaćenim ….Plenila je svojom humanošću, veštinom u obavljanju medicinskog posla, svojim anđeoskim likom …. Bila je već čuvena po svojoj lepoti. U porodici Mirković i danas govore, kako je otac  Darinku krio od jednog Turčina koji je po svaku cenu hteo da je uzme! Ovako, evo je 1917. u Francuskoj u Marselju, jednom od centara za oporavak ranjenih i bolesnih srpskih vojnika. Tu se upoznaje Petra Borovića apotekara iz Šibenika, koji je radio u svazničkom sanitetu. Pri povratku za Srbiju, on joj nudi brak, a Darinka pristaje uz tri uslova: da uzme pravoslavnu veru, da slavi njenu krsnu slavu Sv. Nikolu, i da žive u Beogradu ! Kako je pristao na sve uslove, 1920. godine sklopljen je brak u Beogradu .
Petar je otvorio apoteku i drogeriju „SANITAS“ u pasažu na Terazijam br. 3. i kupuju kuću sa baštom u tadašnjoj Prištinskoj ulici br.76-78 ( Kasnije 14. Decembra, sada Mekenzijeva, od Slavije do Cr.krsta).
Darinka je bila obdarena za krojenje, šivenje i modne novitete, otvara modni salon midera i ženskog rublja u ul. Kralja Milana br. 3 ( Ranije M. Tita) preko puta strog dvora. Borovići dobijaju dva sina Borislava i Branislava. I kao što je na frontu bila hrabra i požrtvovana, takva je bila i na poslu, vredna, preduzimljiva… Posle izvesnog vremena preseljava rljdnju u Kralja Milana br. 26 ( Sada Srpskih vladara). Otkupila je patente od dr Barere iz Francuske za izradu specijalnih vrsta pojaseva za spušten stomak i kilu. U svojoj radionici zapošljava desetine radnika. Pored Barerovih patenata u njenom modnom salonu bili su i svi modni noviteti Pariza. Uz posao bilo je izuzetno angažovana u humanitarnim društvima i akcijama Kola srpskih sestara. Bila je veliki prijatelj nj.v Kraljice Marije, koja je mnogo uvažavala i uzimala kao glavnog kreatora za razne događaje humanitarnog karaktera koje je ova izuzetna ličnost organizovala ( matrinski dom, bolnice, škole, sirotošta i sl) kao i svečanosti na dvoru kao što je bio Svetosavski bal otrganizovan za školsku decu i siročad…
Život teče dalje, Drugi svetski rat i ono posle njega ruši muževljevu apoteku i njenu radnju, a u novom režimu heroina iz Prvog rata ima status Milunke Savić. Ipak, radi u svojoj kući, školuje  decu, i lekari postaju i Borislav i Branislav. Na žalost muž Petar umire 1953. godine. Stariji sin Borislav radi kao lekar u bolnici dr Dragiša Mišović, Peminuo vrlo mlad 1971. godine. Posle njegove smrti , Darinka prestaje sa radom, i više nikada nije izašla iz kuće. Umrla je 08.02.1979. god u Beogradu i sahranjena na Novom groblju. Samo nekoliko godina kasnije preminuo je je i njen drugi sin Branislav, takođe lekar specijalista.
Danas u kući Darinke Borović živi njena unuka Dragana Ivković sa suprugom Aleksandrom Acom i decom.
Eto, to je kratka storija jednog životnog puta od pljevaljske Raskrsnice, preko Beograda, Drine, Kolubare, valjevske bolnice, albanskih gudura, krfskog umiranja i plavih grobnica.
I evo prođe jedan vek , nije sve stalo samo u Albansku spomenicu  i   ordenje.

PS. Tekst o Darinki Mirković Borović, objavljen u knjizi Pljevlja i Pljevljaci u Beogradu (V. Bojović – S. Stračević, Agna, Bgd.1995 i PV novine 30.6.1995. V. Bojović) pisan je kao i ovaj, na osnovu dokumenata Arhiva Jugoslavije, porodične dokumentacije Nikole Nikice i Mile Mirković Kokić, i Dragane Borović Ivković, Darinkine unuke. Hvala im. .

Spomenik Darinke Borović nosilac Albanske spomenice , rođ. 18.01.1896. umrla 8.02.1979. na  Novom  groblju, parceli broj 4.

08 – 09.02. 1971. Izgorele  tribine gradskog  stadiona  na  Čitluku, IZGRAĐENE 1948.

U noći  između 8. i 9. februara  1971.  godine, požar  je  uništio tribinu  sa  igačkim i  drugim  pratećim  prostorijama  SD Rudar. Kako  u  opširnom  tekstu  novinara D.B,  u  Pljevaljskim  novinama br. 248. piše: Za  samo  četrdeset  minuta sve  je  bilo  gotovo ! Možda  je  od  opreme  moglo  biti  nešto  spašeno da  su  vatrogasci  intervenisali  pravovremenije i  opremljenije. Uz  to  došli  su   i  sa  malo  rekvizita  i  i  malobrojni. U  tekstu  dalje  stoji.  „ O  tome  kako  je  sinula  prva  varnica  među  građanima, a  naročito  navijačima, sporta, se  mnogo  diskutuje. Prave  se  razne verzije. Jedni  misle  da  je požar  posljedica nebrige  oko  održavanja  ovog  objekta. Drugi smatraju  da  ova  paljevina  ima  direktnu  vezu  sa  diverzijama  u  selu  Brvenici i  na  spomeniku  na Stražici. Trći  misle  da  je  to  djelo  nekog  manijaka i  sl „ Objekat  je  prema  tadašnjim  procenama  vredeo  oko  50.  miliona st.dinara i  ѕbog lošeg  materijalnog  stanja  tadašnje  SOFK ‘e  nije  bio  ni sa cuvarem ni  osiguran.“  I  kako  zapisa dadašnji  veliki  poslenik  sporta  poč.  Drago  Bojović, bilo  kako  bilo, ali  pljevaljski sportisti i  sport, a i  grad  Pljevlja  su  ostali  bez  jednog izuzetno dobrog  i  interesantnog objekta, čuvene  zelene  tribine u  engleskom  stilu, koja  je  rađena  1947/48. Ajde,  da  mi  se  poč. otac Todor  možda  ne  naljuti, napišem

Da  je  preživela  tu  1971.   možda su je   u  izgradnji  današnjeg  stadiona     mogli ukomponovati i  osposobiti za  male  sportove, administraciju, ambulantu  i  sl. ako  ništa  drugo, razbila  bi  betonsko  sivilo  u  Brezničkom  zelenilu.

09.02. 1998. Preminuo  u  Pljevljima SLAVOLJUB  St. BAJIĆ – Struja.

U  pljevljima  je  pre DVADESET godina 09.02. 1998. preminuo  Slavoljub Strajinov Bajić – STRUJA, u  istom  gradu i  ulici  u kojoj je  rođen 06.11.1939.  godine  kao  četvrto  dete   Strahinje  Strajina  i  Drage ćerke  Todora  Grujičića trgovca iz Pljevalja.

Bajići  su  stara  pljevaljska  porodica  ( Krsna  slava  Stefandan, treći  dan  Božića)) opisani i  zapisani  kao  tvorci  grada i u  tefterima  i knjigama…  Sagu  o Bajićima, pesnik  Mićun  A. Šiljak ( čija  je  majka Desanka od  Bajića) počinje  Stevom  „ koji  se  uortačio  sa  pljevaljskim Pašom. Krenula  trgovina čak  do  Trsta…“ Imao  je  četri  sina: Josifa, Mihaila, Spasoja  i  Aleksu. Govorio  je:

• Ja ću  sinovima  ostaviti sve u nekretninama. Novac je  jegulja, lako  ..Pa  ako se u  mom  sjemenu, ne daj Bože, i  nađe  raspikuća, da  se  o  velikom  jadu  pozabavi , dok  sve  proćerda  i raskući.

Nadimak  „Struja“  Slavoljub je  dobio  je  u  školi  u  Beogradu. Profesor  pita  što  nema  svetla:

• Pa nema  struje  , profesore ! odgovori  mu  Slavoljub i đaci  ko  đaci , prozvaše  ga  od  tada „Struja. Od malena  zavoleo  je  fudbal. Videlo  se  još  dok  je  šutirao  i  driblao po Durgatovini, Ninovoj  livadi, Varoškom  polju, Čitluku , da  će  to  biti  njegova velika  ljubav. Sa  sedamnest  godina  postaje  standardni  prvotimac  Rudara i u  njegovoj  prvoj  takmičarskoj  sezoni – Titogradski  podsavez ( severna grupa)  u  sezoni  1956/57 Rudar  osvaja  prvo  mesto: Braća  Knežević Jugo i Tomo, Dragan Ivanović – Čilja,  Sadik Katana, Krsto Soković, Mile Vojinović, Mikica Ivanišević, Krsto Andesilć, Budo  Jauković , Safet  Čakar, Osmo  Mušović, Miloš Mita Ćosović, Ljubo  Matović, Mustafa Pijalović., Jole  Milićević….Prvaka  Crne  Gore  i  plasman  u tadašnju  Zonu odlučivala  je  utakmica  sa  prvakom  Južne  grupe  podsaveza Bokeljom iz  Kotora. Prva  utakmica 16. juna u Pljevljima završena  je  nerešeno 0:0 a  druga  u  Kotoru  1:1 Rudar  je  golom  Slavoljuba  „Struje“  dugo  vodio  sa 1:0 , dao  je  Slavoljub  još jedan  gol, ali  ga  je  sudija  poništio. Na  kraju  1: 1 i treću  utakmica  u  Nikšiću Bokelj je  dobio  sa 3:0.  Mogao  je  popularni „Struja“  daleko  vise  i  bolje da  postigne  u  fudbalskoj  Na  jednoj  prijateljskoj  utakmici sa  tada prvoligasem  Sutjeskom u kojoj  je  igrao  njen  najbolji  trio: CALOVIC – LAZAREVIC – STOJOVIC , pamte  se  Slavoljubovi  golovi. Pitali  su  posle  utakmice : Gde  igra  ovaj  Bajic? Zvao  ga  je  i  njegov  Cica  Miljan da  dodje  u  Zvezdu, molila  sestra  Ljuba, ali  nije  „Struja“ hteo  nigde  iz  svog  Bajica sokaka.

09.02. 2015. Preminula prim. Dr Veselinka Vesa Drobnjak  Ječmenica.(01.03.1948)

Dr Veselinka Ječmenica, primarijus, subspecijalista, pedijatar – neonatolog preminula je  09.februara 2015.godine.
Rođena je u Pljevljima, gdje je završila osnovnu školu i gimnaziju. Poslije završenih studija medicine u Beogradu, specijalizacije i subspecijalizacije neonatologije, od 1993.godine radiala je kao načelnica Dječijeg odjeljenja Opšte bolnice Pljevlja.
Specijalističke studije iz pedijatrije odbranila je na Institutu za majku i dijete u Beogradu, iz neonatologije na Dječijoj klinici i Institutu za prevremeno rođenu djecu u Beogradu.
Objavila je 45 stručnih radova i saopštenja u raznim stručnim publikacijama. Uvodi nove terapijske i dijagnostičke mjere i procedure, novu kompletnu istoriju za novorođenče sa akcentom na rizičnim faktorima, čime se postiže znatno smanjenje smrtnosti novorođenčadi u bolnici.
U više mandata dr Veselinka bila je predsjednik i član predsjedništva Društva ljekara Srbije i Crne Gore, Društva ljekara Crne Gore i Pedijatrijske sekcije Crne Gore.

Vesa  je  voljela  sve  nas, njeno  IV- 3, i  svi  mi  nju! Veliki , najlepši deo naše gimnazije i zavičaja !

12.02. 1907. Rođen  u  Pljevljima Rajko  Rajo Baječetić – Grkić

Rajko Rajo Bajčetić Grkić (1991)prvi prikazivač  filmova u Pljevljima i vlasnik  bioskopa „Volga“, zatočenik Mathauzena br. 89826. 

Rajko  Rajo D.  Bajčetić a kod  Pljevljaka  i Grkić, prvi  je  Pljevljak  koji  je  omogućio  svojim  sugrađanima  da  se  upoznaju  sa  čarima  Sedme  umetnosti. Na  svom kino- projektoru  marke Bauer, uz  pomoć vlastitog  agregata, pokrenuo   je  daleke  1926  godine na  zidu Srpskog  pevačkog  društva Bratstvo slike  koje „šejtanluče“. Kako  su  tadašnji  savremenici govorili, bila  je  to  svojevrsna i  zbunjujuća atrakcija.

O  tom čudnovatom  događaju u maloj  varoši  Rajo  je  govorio:

– Ljudi  su  gledali  „slike  što  trče“ i  sumnjičavo  vrtjeli  glavama. U početku  sam  samo  prikazivao nijeme  filmove, pretežno  komedije…kasnije bilo  je  i  ljubavnih  filmova  sa Gretom  Garbo.

Rat  je  1941.  godine prekinuo ovaj  Rajov  posao, nestalo  je  njegovog  kina „Volga“ a  01. decembra  u napadu  na  Pljevlja,  izgorela  je  i  zgrada SPD  Bratstvo, u  tadašnjoj  ulici  Princa Đorđa (  sada Tršova).  Rajo  je  1943 godine  angažovan  sa  svojim  motorciklom  kao kurir  Peka  Dapčevića.  Zarobljen  je  od  Gestapoa  u  Čajniču, pa preko  N. Pazra gladan i mučen došao  u  logor  na Banjici, a odatle  deportovan  u  zloglasni  Mathauzen, kao  sužanj   br. 89826 ! Kad  bi  sa  čika  Rajom  poveli  razgovor  o  tim  danima, neizostavno  je  sa  poštovanjem  i  velikom  zahvalnosti  govorio o svom  sapatniku Rusu  Borisu, koji  mu  je  otkrio  tajnu preživljavanja. Naučio  ga  je  da jede  ilovaču, u  kojoj  je  bilo i  nekog  mekog uglja. Mnogo  je  teških  dana iz ovog  logora  smrti, ispričao  Rajo, nešto  je  i  zapisano. Sabrat u  ovom  paklu  bio  mu  je  prijatelj, imenjak Pljevljak Rajko  Obradović, preživeo  je  takođe  muke Mthauzena, vratio  se  u  Pljevlja gde  je  radio  kao  direktor  Komunalne  banke. U tekstu  ZABORAV  JE  GRJEH , Vuka  Bezarevića (PV novine 01.4.1966) izneta  su  njihova  sećanja iz ovog logora  smrti.

15.02. 1928. Otvoren  Dom  zdravlja  u Pljevljima

Izgrađen iz Rokfelerove fondacije, najviše angažovanjem Pljevljaka dr Uroša S. Ružičića i tada episkopa Petra Đ. Rosića Varnave.

Pljevljaci tog vremena, pripisali su te zasluge tadašnjem ministru zdravlja Andriji Štamparu,pa su po njemu i dali ime današnjem trgu patrijarha Varnave – Raskrsnici. Poznato je da je dr Uroš S. Ružičić bio stipendista Rokfelerove fondacije, i da je za sva svoja dobročinstva i davanja upisivao ime svoje majke Milice S Ružičić. , što je još uvek vidljivo na spomen pločama mnogih humanitarnih, verskih i zdravstvenih ustanova. Patrijarh Petar Đ. Rosić Varnava bio je istinski i veliki prijatelj viteškog kralja Aleksandra Karađorđevića, pa nije čudo što se njegovo ime našlo u kraljevom testamentu, koji je takođe ostao misterija posle njegove pogibije u Marselju 1934. godine.

Zgrada, ove za to vreme izuzetno uređene i opremljene zdravstvene ustanove , izgorela pod nerazjašnjenim okolnostima u požaru 1938. godine. Posle Drugog svjetskog rata na istom mjestu podignut u istom građevinskom obliku, samo od čvrstog materijala zgrada u kojoj je do izgradnje Medicinskog centra na Dolovima, bio Sreski Dom narodnog zdravlja.

17.02. 1879. Rođen  u Pljevljima PROKOPIJE  PROLE  ŠILJAK

U Pljevljima  je  završio  osnovnu, a  Bogoslovsko- učiteljsku školu u Prizrenu  1898. Prvo  je  bio  učitelj u Golešima, Starom Vlahu,  a  zatim 1911. u Gostivaru upravitelj  školski. Vratio  se 1912. godine  u Pljevlja. Sarađivao je  sa „Carigradskim glasnikom“  i „Videlu“. Kao  bogoslov  iz Prizrena  objavio  je „Zašto  vuk  bira  najbolju  ovcu“ i Srpske  narodne  pripovjetke (Bosanska  vila br. 9 . 1898. a  bio  je  upravitelj  škole  i  školski  nadzornik, po  potrebi i  nastavnik  u  pljevaljskoj  gimnaziji. Robijaš u  vreme  crno- žute  monarhije  u mađarskim logorima Nežider i Boldogason… Uz sve  to  izuzetnan  društveni  i  kulturni  poslenik i  predsednik  Crvenog  krsta  jednog  od  najboljih  u  nekadašnjoj  Užičkoj  oblasti i  Zetskoj  banovini.  U  nameštenom  procesu,  politički  protvnici  su  ga  ubacili  u  aferu  oko  ubistva  popa Rista  Nenadića  (1924) pa  je bio  nepravedno  osuđen  i  udaljen  sa  svih  dužnosti. Ubrzo,  je ova  nepravda  učinjena  ovom  časnom  čoveku otklonjena. Oslobođen je i postavljen  za  sreskog školskog  nadzornika i  prosvetnog  referenta  za pljevaljski,  fočanski i kalinovički srez.

Kao  nacionalni  radnik  posebno  se  istakao  u  vreme  turske  okupacije  i  oslobodilačkih  ratova  1912 – 1918.  i  stvaranju  zajedničke  države  Kraljevine   SHS. Bio  je  među  najuglednijim  Pljevljacima  poslanik  Podgoričke  skupštine i   član  Delegacije  te  skupštine koja  je na  čelu  sa  vladikom Pećke  patrijašije dr Gavrilom  Dožićem ( posle  smrti  patrijarha Varnave  Rosića 1937, patrijarh srpski, prim VB) „ lično  ponijela Odluku o  ujedinjenju Srbije i Crne  Gore  kralju Petru Karađorđeviću i Srpskoj  vladi na osnovu  čega  je  dobio  atrubut „Ujedinitelj“ ( M. Šiljak, Pljevaljski  sobet)

18.02.1933. Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije , izdalo  Dozvolu  za rad Muslimanskoj kreditnoj  banci Foča – filijala  Pljevlja.

Muhamed Š. Hadžismailović ( 1888 – 1964) je rodom iz poznate   čajničke trgovačke porodice. Veliki  pobornik  jugoslovenstva  i  odani  član pljevaljskog  sokolskog  društva. Verovatno  i  član  patrotske  „Mlade Bosne“, jer  je  uoči atentata na Ferdinanda, po  pričanju  njegovih  prijatelja Ediba .H bio  i uhapšen.  Bio  je  član AVNOJ- a.

Dozvola za  rad Muslimanskoj  banci iz 1933.godine.

19.02. 1922. Rođen u Pljevljima REMZIJA  Remzo D. NUHANOVIĆ ( Užice 2002)

22.02. 2006. Preminuo u Pljevljima KRSTO  Milinkov SOKOVIĆ (1935)

25. 02. 1984. Preminuo u Pljevljima protojerej stavrofor MILORAD Milan D. Krezović (1903)

Rođen  je 05.10.1903.  godine u Pljevljima, od  oca  Dimitrija  Dika i Majke  Jovanke rođ. Grbović. Supruga, popadija Danica Dana rođ. Milinković od  oca  Koste i majke Savke rođ.  Radović, sa kojom  je  imao četvoro  dece: Dejan, Žarko, Ranko i  Ranka. Završio je  osnovnu  školu i  nižu  gimnaziju u Pljevljima, a srpsku pravoslavnu  bogosloviju u Prizrenu 1926.  godine. U Peći  je 26.02.1931. položio praktični  ispit. Svoju  časnu svešteničku  dužnost počeo  je  kao  paroh  dubočički u  crkvi  Sv.  Nikole. ( Gramata episkopa  pećkog Jeroteja  Gavrilovića br.259, od 21.3. 1927.  god). Tu  ga  je  zatekla  i  zla 1941. godina. Veliki  pljevaljski  protoprezviterijat koji  je  imao  dvanaest  parohija  i petnaest  sveštenika ostao  je  1945.  godine  sa  samo dvojicom. Proto  Milan Krezović  i  Pavla  M. Džaković,  sa  izgorelom crkvom  Sv, Petke, kojoj  su  talijanski  fašisti  samo  obnovili krov i zvonik u novom piramidnom  obliku, koji  je  stajao  sve  do  kraja  prošlog  veka. Nije  bilo  oltara  ni  časne  trpeze, kao  ni  osnovnih  stvari  i  knjiga  za  činodejstvovanje. Nisu  izostala  ni  hapšenja i progoni.  Evo  kao  je Božić, taj  sveti  najveći i  najradosniji  hrišćanski  dan, rođenje  bogomladenca  Isusa  Hrista  proveo  proto  Milan D. Krezović 1948. godine  u tamnici ( Korjenica magazi)  ni  kriv  ni  dužan, a pesnik Mićun A. Šiljak zapisao  u  svom  i  našem „Pljevaljskom  sobetu“:

Svak  je  imao  svoju  „Jusovaču“. Poratnog  vremna  je  to  bila Korjenića  magaza. U  njoj  se  našao i proto  Milan Krezović, pa  još u društvu  poznate profesorke. Tog  Badnjeg  dana  i Božića, tačno  u onaj  čas kada  se  nalažu badnjaci  pred  crkvom , proto  je iz  šibice uzeo tri  palidrvca, ukrstio  ih  u vidu  badnjaka  na  kamenoj patosnici  i priždio…Pomolio  se  Bogu i Božiću i  bar  na  tren osvjetlio  mrak i  memlu  tamnice, koja  se  oglasila „Roždenstvom“ jednog sveštenika  i  jedne  profesorke… (Pljevaljski  sobet, str. 51)

26. 02. 1993. Preminuo u Pljevljima OZREN Maksimov Bojović – neimar (1903)

Pre 25. godina, na veliki praznik Prepodobnog Simeona Mirotočivog otišao svom bratu Todoru, sa kojim je proveo slogom , poštovanjem, razumevanjem, čitav svoj život… Sve što je radio sa ocem Maksimom i bratom Todorom, od zavičajne Mileševe, Sv. Trojice, Sv. Petke, Pive, Dobrilovine…i drugih zdanja , mostova, mlinova, dvorova i  zgrada , traje  do  danas. Novine zapisaše „NEMA  PRIGOVORA  NA  POSAO OZRENA  BOJOVIĆA“

28.02. 1955. Rođen  u  Pljevljima  ANDRIJA  St. KNEŽEVIĆ

Više  od  jednu   deceniju smo  bez Andrije  Svetozarevog  Kneževića, bez  njegove  meke  i  tople  reči, blagog  osmeha, najboljih  moralnih osobina koje  su  posebno  bile  prepoznatljive  u  jednom  nevremenu  devedesetih  godina  i  najezde  svetske  „godzile“.

Ako  je  Dževair dao  najviše  fudbalera: Braca  Damjanovići, Čilja  Ivanović,  Dragan Loki  Aničić, Draško  Ćuzović. Žarko  Žugić… Onda  je  Tršova  ili  Gimnazijska  imala  bar  približno  košarkaša: od  čaršije  do  Raskrsnice: Andrija, Bruno, Dragan Kemzo,  Minja Stijepović, Boban Saulic, Bato  Copo, Sejo, Alikavazovic,, Dragan  Vemić  Friks, Noca Damjanović…

Tako  smo  drugovali  i  komšinski  ,  košarkaški, mladalački… Nije  zavičaj samo  geografski  pojam,  mesto  gde  si  se rodio, brda, ulice, igrališta, parkovi, korzo… Zavičaj  su  ljudi, oni  sa  kojima  si  odrastao, radovao  se , tugovao, voleo, sanjao… E  jedan  od  takvih  bio  je  i  „trinestica“  našeg  Rudara sa  početka  sedamdesetih. Andrija  Aša, koji je  čitavu  deceniju nosio  dres  svog Rudara, uvek  u  prvim  redovima. Uspešan  kao  košarkaš, diplomirani  pravnik, obavljao je  u  rodnom  gradu  veliki  broj  važnih  javnih  dužnosti.  Ostalo  je  zapamćeno i  Andrijino  spisateljsko  umeće , publicističkog  i  istraživačkog  karaktera, koje  sam  i  sam  koristio  u  svojim  radovima o Pljevljima: Čaršija, Ćotina, Mesne  zajednice, sela. Objavljivao  je  u  Pljevaljskim  novinama  ( gde  je  jedno  vreme  i  radio) „Brezničkim  zapisima“ „Mostovima“, kao  i  velikim  brojem  priloga  na talasima  Radio  Pljevalja, Panorame, Radio  Vizije…

I  kako  zapisa  Milan  Knežević, ostaje  neizbrisiva Andrijina izuzetna druželjubivost i  razumjevanje  za sve  i  svakoga , pitmost  i  željada  svima  pomogne ‘kao  saigrač u  timu, kolega  na  radnom  mjestu, funkcioner  lokalne  vlasti, direktor , advokat, čovjek... Supruga  Zorica, sin  Božidar  i  porodica  Knežević, imaju  se  istinski  čime  ponositi.  Mi  njegovi  drugari, saigrači, prijatelji, čuvamo  ga  od  zaborava.

Opširnije o ličnostima i događajima “ MOJ PV KALENDAR“  V. Bojovića, DATO JE NA PVPORTAL.ME i knjigama V. Bojovića : PLJEVLJA I PLJEVLJACI U BEOGRADU ( V. Bojović, i S. Starčević 1995.) FUDBAL U PLJEVLJIMA (1997), CRKVA SVETE PETKE U PLJEVLJIMA (1999) SRPSKO PEVAČKO DRUŠTVO BRATSTVO Pljevlja (2010) PLJEVLJA U SNOVIMA I STVARNOSTI (2007) PLJEVALJSKOM ZANATSTVU (2004) ISTORIJI PLJEVALJA, I TEKSTOVIMA tim povodom u „Sportu“ „Sp. Žurnalu“, Politici, PV novinama , Novostima, Brezničkim zapisima…

autor, Vojislav Vojkan T. Bojović