Pljevljanka Lola u Beogradu leta 2016. godine

Beogradska  Slavija , petak 16. Septembar 2016. godine , negde  oko 15,30. Čekam  autobus  koji dovodi  putnike  sa  aerodroma  „N. Tesla“ .  Trg  Slavija, ili  zvanično Trg  Dimitrija  Tucovića ( tako  ga  malo  ko i  poznaje  i  zove ) je  spoj  ulica Kralja Milana, Beogradske, Makenzijeve, Svetosabske, Bulevara JA, Deligradske i Nemanjine. Slavija  je jedan od najprometnijih  delova  grada, veliko  saobraćajno  čvorište, jedan  pd  glavnih  orijentira  grada…I  kao  i  svi  trgovi, uvek  je  prepun  sveta, baš  kao  i  tog septembarskog  popodneva. Autobus, kako  je  to  već i  normalno kasni, gužva  je  trgom kojim  prollaze tramvaji, trolejbusi, autobusi, automobili, biciklisti., pešaci…U čekanju  društvo  mi  pravi  jedan  bivši  kolega  iz  naše nekadašnje likvidirane  banke ( ustupila  mesto  drugim „boljim“ stranim bankama). Pažnju  mi  privlači mladić koji  već  duže  vreme ( tu  sam  ga  i  zatekao) leži  na  obližnjoj  klupi  ispred  hotela u  neobičnom  položaju glave  i  ruku…Reka  sveta  prolazi, retko  se  ko  i  okrene da  ga  pogleda, valjda misle  da  se  radi  o  pijancu  ili  narkomanu… Ko  da  se  bavi  još  tim…Kažem  kolegi, da  pozovemo  hitnu, Nada  Macura legenda  ove  humane  službe  intervenisaće… I  dok  se  prihvaćam  mobilnog, mladiću  prilazi gospođa duge  plave  kose, poznatog mi   lika, počinje  da  ga  umiva , podiže  mu  glavu daje  vode, dovodi  ga  u  sedeći  položaj… Mladić  konačno  otvara  oči, pokušava  da  ih  drži  još  otvorenijim udubljen  u  ženu  anđeoskog  lika, verovatno  u  nedoumici da li  je još u  snu  ili na   javi… Radoznalci  se  već okupljaju, stiže  i  njegovo društvo, tri drugara i  jedna  devojka sa limenkama  u  rukama, navijački  raspoloženi  na  jeziku  neke  od  zemalja  iz “ okruženja“ uzvikujući  SAŠA, SAŠA, SAŠA… Prilazeći  i  ja  ovoj  „Kosovki  devojci“ pevušim  onu „E  moj  Saša…“ , a  čujem  neko  dodaje „gde  je  sada  čaša  naša“… Ona  ga  sada i  podiže, Saša je  na  nogama, vesela  družina  ga   prihvata, odlaze u  obližnji  park,   na  neko  „treće“ poluvreme. Saša  se  par  puta  okreće, hteo  bih  valjda  da  još  koji  put  vidi  lik  osobe  koja  ga  je  probudila, uspravila, pomogla da  na  vrelih  32 C ne  zaspe  i  nešto  duže…Ja zaboravljam  na  autobus, posvećujem  se  spasiteljici, jedinoj od  hiljade  prolaznika koja  je  imala  vremena, hrabrosti i  humanosti da  pomogne, bez  obzira  ko  je  i  šta  je, nevolja  je. Zavičajni  zagrljaj  „liku  sa  76.stranice moje  knjige „Devojka  iz  moga  grada“. E, nisam  ih  ja  birao  u „moj  grad“  samo  po  lepoti… Ima  tu  i  drugih  lepota, trajnijih  i  neprolaznih , koje  spašavaju  ovaj  pomanitali  svet…

A kratak  siže gore  napisanog , bio  bi  ovakav  Vraćajući  se  sa  posla, „devojka  iz  moga  grada“ je  primetila  mladića  na  klupi,  vratila  se  do  prodavnice, kupila  flašu  vode i  pružila  mu  pomoć.  Ispričasmo  se  na  zavičajne  teme i  čestitanje, da  je i u  ovom  danu  bila  prva. Pa  neka  mi  neko  kaže  nešto  za  plavuše !

A  epilog.  Nastavljam  da  čekam sledeći autobus.  Njih  bar  ima, ma  koliko  kasnili, i prilazi  mi  jedna  ozbiljna  gospođa, i  uz  izvinjenje pita, odakle  je  osoba   koja  je  pružala  pomoć mladiću. Znači, nije  me  pitala  , ko  je , nego  odakle  je, i  po  tome  verovatno  dala  ocenu  svima  koji  su iz „Grada moje  devojke“. Ma  u  drugom  izdanju, napisaću  ti  još  jednu  pesmu, staviti  još  jednu  sliku…

A  na Slaviji, vreme  i  dalje  teče, kao  da  se  ništa  deseilo  nije … E moj  Saša..pevaćeš  ti  „Plavušu  sam  bajnu  snio’, o  kako  sam  sretan  bio ! “

Dodala  je  našem gradu još  jednu  rejting  zvezdicu. Hvala  joj.  Valjda  ću  znati  napisati joj   i neki  stih. Nije  sve  propalo…Opisujući  Fatu  Avdaginu, veliki  Ivo  Andrić  je  zapisao: Oduvek  je  kod  nas  tako da  po  jedna  devojka u  svakom  naraštaju uđe  u  priču i  u  pesmu svojom  lepotom, vrednoćom i  gospodstvom …“   Da je  tako , potvrđuje  i  Ćirkovića Magda  iz nekadašnjeg  Mećevčića malog  Carigrada…opevanog za  sva  vremena.

Beogradska  Slavija , godine 2016.   mesto  na  kome  se  vrlo  često  srećem  sa „Devojkom  iz  moga  grada“, zabeležila  je  valjda  i  ovaj  naš  susret, kao  što  sam  i  ja  za  zavičajni pvportal.

autor, Vojkan T Bojović