Poželi čovek ponekad i ono čega obično više nema nigde sem u sećanjima… Sedeći pre izvesnog vremena u jednom beogradskom kafe – restoranu sa povećim društvom, za stolom prepunim raznog osvežavajućeg pića (leto je što je i normalno) domaće i strane proizvodnje, padoše mi na pamet pića koja sam nekih davnih leta moje društvo i ja voleli… Dobro, nismo imali neki izbor, mada su sokovi koje su pravile naše majke sigurno bili kvalitetniji, zdraviji i ukusniji od bilo kojih današnjih…Samo onaj sok od zove iz moje bašte, imao bi danas tretman leka! Pa malina, ili od one ruže iz dvorišta za čiju teglu slatkog nema cene ni u evropskoj valuti…Ali nije to tema ovog pisanja, niti pokušaj da nekoga podsetim a nekima objasnim šta je KLAKER, BOZA, VITA SOK, JUPI…Što pesnik opeva: Nije važno šta je bilo – sad je važno kako mi je!
Ipak, kada god se pomene recimo KLAKER, i dan danas mi izbija soda na nos, uši, oči…Ukratko, KLAKER je bio šezdesetih godina ( a verovatno i pre) sa KABEZOM, BOZOM I LIMUNADOM, jedino bezalkoholno a gazirano osvežavajuće piće čiji su glavni sastojci bili voda, šećer i dodaci koji su mu davali boju, najčešće, crvenu, žutu, braon..Nije bilo fabrika KLAKERA, pravile su ga zanatlije sodadžije, u svojim radnjama, u staklenim flašicama oko 2. dcl i tu prodavao ili na vašarima, utakmicama… u velikim vanglama ili koritima sa ledom…
KLAKER se u Pljevljima održao sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, zahvaljujući lokalnam sodadžiji DOBRIVOJU PETKOVIĆU- Srbijancu , koji je ostao u dragoj uspomeni, posebno tadašnjim košarkašima Rudara, koji su mu bili svakodnevni gosti. Klaker je već tada ustupao mesto drugim proizvodima, sa manje sode i više sirupa i boja… i proizvodio se i pakovao na gotovo isti način kao i KLAKER. Razlika je bila i u zatvaraču – poklopcu. Umesto onog klakerovog od porcelana i gumom za dihtovanje sa žičanim držačem , čep je bio od lakog metala i otvarao se jednostavnim otvoračem.
Daleka 1975/76 godina. Sodadžija majstor Dobrivoje Petković, voleo je sve Pljevljake i Pljevlja, a posebno je bio uz košarkaše. Aparat „Zorki“ tj. Zorkin, bio je uzet na pozajmicu od g- će Zorke Gojkove, ovekovečio je naše druženje , ispred Dobrivojeve radnje ( vlasništvo nekadašnjih trgovaca Aritonovića) u čaršiji, na adresi M. Tita 62. Nije mi g. Petković zamerio, što ga nisam uvrstio čak ni među zanatlije u mojoj knjizi o PV zanatstvu, ali znam da mi nije zamerio, jer je bio siguran da mi svako to nije bila namera. Jednostavno i istinito- propust.
Majstor Dobrivoje je posle odlaska iz Pljevalja u Niš, na vidno mesto u svojoj tamošnjoj radnji iste namene ( drži je njegov sin Dragan) stavio istu onu fotografiju svojih ljubimaca koju je držao u čaršiji.: Vojkan- Bruno, Dragan – Friks, Andrija, Miloje Jova, Sejo -Sejfula i Najo Popović. Čuče: Noca, Dragan Pop, Minja, Mujo Tahirbegović i Dragan Đačić Čip.
Kada je FK. Rudar 9. Maja 1994. godine igrao u Nišu odlučujuću utakmicu za ulazak u Prvu “ A“ ligu bivše SR Jugoslavije ( i uspeo sa 0 – 0) posetio sam radnju Petkovića i poklonio im više ovih i sl. fotografija, koje sada prave društvo, onoj ekipnoj.
Bilo bi to o KLAKERU i majstoru Dobrivoju Petkoviću Srbijancu. A o bozi i poslastičarnici Sefera Sulejmanovića, pisao sam u više navrata, nisu izostale ni knjige, a bozu pijem rado i danas u retkim beogradskim poslastičarnicama slične namene. Svaki poslastičar je imao svoj recept za nju i brižljivo ga je tajio. A na čaršiji je bila izreka, PROST KO BOZA ! Ma da li je baš tako prosta? Ono jeste samo voda, kukuruz- projino brašno- kvasac, malo šećera…Ali složi ti to i umešaj, brale! Mislim da je majstor Sefer zaista sa bozom i ŠAMPITAMA mogao konkurisati i svojim kolegama u Beogradu i Sarajevu i na svakom drugom mestu!
U pljevaljsku čaršiju, Sefer Sulejmanović (1893 – 1969) je došao iz Prizrena oko 1923. godine. Za pomoć koju je činio srpskoj vojsci pri odstupanju u Grčku 1915. dobio je visoka odlikovanja. Sefer kod Esnafske uprave 1927. godine polaže majstorski ispit i dobija pravo da otvori samostalnu radnju. Godine 1939. po prjekti ing. Daniela Skvorikova, podiže za to , a i kasnija vremena, izuzetno modernu poslastičarnicu ( u parku pored današnjeg hotela Pljevlja). Zidarske radove obavili su braća Todor i Ozren Bojović sa svojim majstorima. Posle rata nacionalizovana je i pretvorena u Mlečni restoran „Zdravljak“. Kasnije vraćena vlasniku, i ranijim njenim gostima. Ostala fotografija, ukusi boze, limunade, sladoleda, šampita, hurmašica, baklava…Baš majstor Sefer!
Prvi pljevaljski diplomirani „BOZADŽIJA – POSLASTIČAR“ Sefer Sulejmanović. Seferovo MAJSTORSKO PISMO najveći i najvažniji dokument nekadašnjih zanatlija u Kraljevini Jugoslavi , overen i potpisan od Esnafske uprave , Pljevlja, 07.maj 1927. Predsedni Jovan Popović i poslovođa Brane Ilić.
Osta mi posle svega ovog napisanog voda u ustima, ali i malo volje, da pišem o Vita soku, koji se pio na slamčicu , sisajući dok ti oči ne ispadnu, iako si sok odavno popio , pa JUPI, KOKTA koje ima ponegde i danas i koja je bila preteča K. KOLE… A o tome neki drugi put ili neko drugi sa boljim pamćenjem i „metodama“…A za pozdrav majstor Dobrivoju i njegovom sinu, evo još jedne naše fotografije, sa treninga, „samoniklih“ posle koga se obavezno išlo na „crveni“ i „žuti sok“ . Basket u „po beli dinar“ bez „hildanja“! Malo toga je bilo, a ništa nam nije falilo…
Neki od njih se verovatno sećaju i više i bolje. Recimo prvog filma , ( traka 2 h 8.mm projektor „Kvarc“) koji je bio ispred svih „Čikovih ljubavnih iskustava“ kojima nas je Matija Bećković uvodio u seksualno vaspitanje, premijerno prikazanog samo košarkašima u radnji kod majstor Dobrivoja, pa šala i viceva, na svoj i tuđi račun: Darko Knežević – Kači, Vojislav Vojkan Bojović- Bruno, Milan Rondović – Roki, Andrija Knežević i Dragan Vemić – Friks. Čuče: Dragan Ćačić, Milorad Minja Stijepović, Miloje Jović Jova i Novak Noca Damjanović. A sada ove 2016. uz halu i salu Pljevlja nemaju tim ni za MOSI ? Tako je to, nema pa bude ili obratno. Loša verzija na sceni – IMAMO GDE – NEMAMO ČIM! Pa da nazdravim, uz etiketu JAGODINSKOG piva na kome mi jedna devojka stidljivo napisala adresu i br. Tel.( fiksnog, nije bilo drugog) u jednoj beogradskoj bašti, nekog davnog leta…Sačuvah je u starom rokovniku do dana današnjeg, ali joj se nikada ne javih. U Jagodinu, tada Svetozarevo, odoh nešto kasnije na pogrešnu adresu…
E ovo je čiča, iz vremena je kada je pivo bilo dobra priča. A ja sam ipak voleo najviše Nikšićko iz Trebjese. A nekada su hvalili pljevaljsko pivo! Davno beše, Moćevčiću mali Carigrade !
Napravljena kao „Srpski kralj“ a srušena kao „Zelengora“, zapisala je moje prvo pivo, a i čitave „Esperance“, sa deset Zićrovih ćevapa „upola slukom“ u plehanim tanjirima. Pa bašta sa „kapelom“ i obavezno pevačicom, koja pokušava da imitira Nadu Mamulu… Špricer, ili „namještaj“ Litar belog i „sifon“ sode majstor Dobrivoja… I da ne zaboravim bar spomenuti , duhovitog konobara „Dreča“.
A što se košarke tiče, treba samo krenuti na vreme, i više se igrati loptom nego mobilnim i računarom . I boriti se kao ovaj dečak. Na malim terenima se rađaju veliki igrači. Ali o tome i o našem „Malom Brezniku“ na beogradskoj Adi, neki drugi put.
Treba je podržati i pomoći da ostvari želju i bude košarkašica. Danas bar ima lopti koliko hoćeš, pa i terena i hala i sala. A posle možemo da pevamo: Igraj i pobedi i ponosno se vrati, donesi kući zlato što se zlati… Jer, bar još u sportu i mali mogu da budu ponekad veliki !
Još jednom, zahvaljujem Arslanu Asku Sulejmanoviću na ustupljenim fotografijama i dikumentima, čime je sačuvan veliki deo onoga što su Pljevlja i Pljevljake činili drugačijim, boljim, lepšim od mnogih drugih gradova i sredina.
autor, Vojkan T Bojović
