Dom kulture – 65 godina bitisanja

Dana 26. maja  1950. titogradska   „Pobjeda“, obaveštava  javnost  da  je  25.  maja „ Otvoren dom kulture  u Pljevljima najveći  u Crnoj  Gori“, a  u  pozdravnom  pismu  drugu  Titu frontovci  Pljevalja  poručili  su:

• Obvazujemo se, druže  Tito, da ćemo u čast  Tvog  rođendana dovršiti  izgradnju Doma  kulture , najveću građevinu  ove  vrste u  našoj  Republici“.

Na  žalost, FRONT- oci  nisu  ispinuli  ovo  obećanje. U  dosta  nedovršenom  stanju, pušten  je  u  upotrebu, bez konkretnih zaduženja  i  obezbeđenja  o  održavanju, što  je  bitno  uticalo  na  njegovo  urušavanje i  konačnu upotrebu  u  bilo  koje  svrhe.

O Domu  kulture u Pljevljima, pisac  ovih  redova je  već  mnogo  ranije , zapisao  hroniku izgradnje  ovog  tada  jedinstvenog  objekta  u  Crnoj  Gori. ( „Pljevlja  i Pljevljaci“  sa  S. Starčevićem, Beograd, 2005. Pljevlja u  snovima  i  stvarnosti, Beograd, 2007. kao  i PV novinama , Ostao  srce  grada, 01,sept. 1999, pvportal 25. maj 2014. i  dr.) pa  se  neću u ovom  jubilejom  baviti  tim  događanjima kao i  njegovom  ulogom  u  kulturnom, prosvetnom, zabavnom životu  Pljevalja i  Pljevljaka,  ali  i  šire…

Inače, Dom  kulture  je  podignut  na  prostoru nekadašnje  pljevaljske  pijace „pazarišta“ sa  obe  strane potoka  Zlodola, poznatom  u  prošlosti po  svojoj „zloj“ ćudi, tj   iznenadnim bujicama , pa  je  i  do  danšnjih  dana  ostalo „PUKO  ZLODO“,  kao i delu  nekadašnje Arap mahale. Najveći  problem i  strah  za  rukovodioce  i  graditelje bio  je  nedovoljno ispitan  i  mekan  teren sa  dosta  podvodnih  voda , kao  i  valsnici  kuća  koje  su  morale  biti  porušene. Majstor i  rukovodilac  gradnje Todor M. Bojović( 1900 – 1987) dao  je  garanciju predsedniku Vuku M. Dragaševiću , da  će  se  temelji  dobro  uraditi i  da  bar  za  100. godina  neće  biti problema. I  bogami  evo ističe  od  njegove  gradnje skoro  sedam  decenija.

A  posle  slavlja, svečanog  otvaranja , i  ispunjenja  zadatog  plana  Prve  petoljetke,   odlično  osmišljenih  aktivnosti  i  programa , profesionalno  Gradsko  narodno  pozorište  sa  salom  i  uslovima  koje  do  Beograda , nije  imao  niko  od  drugih  gradova, muzičkom  školom, Gradskom  bibliotekom  i čitaonicom, Muzejom, za  to  vreme  jedinstvenom  velikom  i  opremljenom  fiskulturnom  salom , kao  i  salom  za prikazivanje  filmova, plesnom  salom  dr. ova jedinstvena  građevina   već u  svojoj  prvoj  godini  bitisanja, doživljava  ono  što  će  je pratiti  u  svim godinama  postjanja. Tako tadašnji  dopisnik  „Pobjede“ iz Pljevalja  Savo Pejatović, piše  u  tekstu „Najljepša  zgrada o kojoj  niko  ne  brine“:

• Za njeno podizanje utrošeno  je  preko 20 miliona  dinara a gradsko građevinsko  preduzeće nije  ni  do  danas uspjelo  da  opremi nekoliko odjelenja u prizemlju, cio  jedan kraj sa  stepeništem i ograde, polomljeni  prozori su  zakovani  daskama ili  zidnim  ciglama,.. Četiri  velike  sale  su  bez „gospodara“ , polomljeno  je  dosta  brava , pogubljeni  ključevi, jedan  broj vrata  je  istrgnut  iz  ležista, oluci  nisu  dovršeni, ugalj  se  smješta  u  ..Prljavštine  je  svuda  a  najviše na  stepeništu Narodne  tehnike i kluba  prosvjetnih  radnika…( Pobjeda, srijeda 21,mart 1951)

Jedan  od  najboljih  novinara , koji  je  pisao i  zapisao Pljevlja  i  Pljevljake  jednog  vremena , Danilo  Eraković , piše  u  „Pobjedi“ „ BIO  JEDNOM DOM  KULTURE“ (Pobjeda, 25. mart 1962.)

A  još  pre  više  od  30  godina  u  tekstu „Dom  kulture  traži društvenu  brigu“ Mišo  Joknić  , upozorava  „ da  je  neophodno što  prije pristupiti rekonstrukciji i adaptaciji  Doma  kulture. ( PV  novine  br. 599. 20. jun 1884.)

Veliki  borac  za  Pljevlja  i  sve  prave  humane  i  civilizacijske  vrednosi . poč. Aleksandar  Cane J. Janićijević ( 1929- 1993) vapi  i  tuguje  u  tekstu „DOM  KULTURE SVJEDOK POLITIKE“ piše: Obilazeći zgradu DOMA (NE) KULTURE, spolja i  iznutra,  ostao  sam  zgranut  onim što  taj objekat  jeste  u pogledu njegove  funkcije  i održavanja..

U brojnoj  dokumentaciji ovog  „hroničara  u  pokušaju“  a  vezanu  za  ovu  građevinu navodim  i  tekst nepotpisamog  autora“Poslednji  dani  Doma  kulture“ (Pv novine ,22.april 1994.)

Za  ovaj  rođendan  u  kome  ljudi  tih  godina, uglavnom odlaze  u  penziju, Dom  kulture čeka  novi  život, novi  radni  vek,  novu  misiju  u  21.  veku..Nadam  se da  će sada  pogotovo, dogurati  do  onih Todorovih 100 godina. Bar je  spolja gladac, uradiće  se  i  iznutra, Lako  se  ruši  a sporo  i teško  gradi ! Zaigraće ponovo  na  daskama  koje  život  znače , naslednici Mirka  Simića, Peđe  Milosavljevića, Dese Štrbac, Dese Antonović, Aljoše Vučkovića… i pljevaljskih  amatera  a odličnih  glumaca Duška  Radulovića, Ljuba Stojkanovića, Hajrudina  Mešića, Ševka  Čauševića …Zasviraće  i  zaigrati Volođa, Breznik, Pljevlja… možda  prorade bioskop, fiskulturna  i  čuvena  plesna  sala, a  tek  Biblioteka  i  Muzej… U nekom  novom  jubileju  ovog  kultnog  pljevaljskog  znanja, možda  sve  ovo  navedeno, bude  i  bolje  i  sa  još  više  sadržaja. Srećno !

Dom  kulture , na  fotografiji  od  pre  pola veka, imao  je  i  trg i  park. U  Evropi  se  bore  za  svaku  grančicu,  za  grudvu  zelenila. Setiće  se  valjda  neko…

Sa stvaralačkim  ushićenjem, pesnik  Mišo Đ. Janićijević  piše  te 1947. Divan  će  to  biti  dom koji  zida majstor Todor! On će stajati 14. miliona dinara… A kada  bude  gotov , Pljevlja  će  dobiti modernu boskopsku dvoranu , veliku  salu  za  pozorišne  priredbe, i dr. fiskulturnu  dvoranu. U njemu  će  biti  Gradska  biblioteka, čitaonice, klubovi, kulturna i fiskulturna  drušzva…Cio javni i  kulturni  život  grada odvijaće  se  u  njegovim salama…

Titogradska  Pobjeda pod  velikim  naslovom  piše  iz pera  Spasa  Lalovića: Otvoren Dom kulture  u Pljevljima najveći  u  Crnoj  Gori.  Nekad, pre  65. godina  bilo…

Srce  Doma  kulture i  kulturnog  života  grada  bile  su  pozorišne  i  bioskeopske  predstave. U Pljevljima  je  krajem 1949. do septembra  1958. radilo  profesionalno  pozorište, osnovano  na  inicijativu Gradskog  narodnog  odbora  i  velikim  angažovanjem  druga  Vuka M. Dragaševića. Prvi  reditelj i  upravnik bio  je  glumac Petar Milosavljević koji  je  sa suprugom  Anom  takođe  glumicom, došao  sa Cetinja, a  ostali  glumci  bili  su  amateri  iz Pljevalja: Duško S. Radulović, Ljubo M. Stojkanović, Ksenija  Bajčetić, Zekija  Prljača, Boža  Laković, Hazbija  Hadžalić, Hajrudin Mešić, Izet Drnda Šućrija  Brković…Dolaskom  Mirka  Simića  za upravnika 1952.  godine, dosta  toga  je  promenjeno, Evo  šta  o  tome  piše  Mrko  Simić: To  pvo  pozorišze  je  bilo  postavljeno  na  pogrešnu osnovu, jer  je  bilo  sastavljeno  uglavnom  od dobrih  diletanata – meštana  i 3-4 glumca  sa  strane, a pozorište  nije  ni upravnik , ni  reditelj ni  novac. Pozorište  su  glumci.

Na  fotografiji  ispred  Doma kulture 1952. godine: kompletan  sastav sa  tehničkim  i  administrativnim  osobljem.

Pored pozorišta , KUD  „Volođa“ je  na  najbolji  način  afirmisalo pljevaljski  talenat  i  umeće  za  pesmu  i  igru, a  car svega  toga  je  veliki muzički  entuzijasza  i  znalac Dragoljub Šćepanović – Car na fotografiji  sa  Zabavnim  orkestrom društva: H. Nuhanović- saksafon,  Bahrija  Brahić – truba, Fadil  Hadžalić sintisajzer, Mikeli Mitrović Toto – gitara, Car – saksafon , Esad  Memić „Zrca“ bubnjevi  i Esad Čuturić gitara.

Omiljena  i  uspešna  bila  je  i  folklorna  sekcija  KUD Volođe,  na  fotografiji  iz  1957. godine.

Možda su  se  baš  prvi „tapkaroši“ pojavili pred  pljevaljskim  bioskopom . Prva  sala  nalazila  se  u  zapadnom  delu  zgrade  iznad fiskulturne  sale. Tu  sam  gledao  prve  filmove, Mama Huanita, Provereno  minja njet i  neke  kaubojske. A  najviše  sam  voleo  Žurnal, Filmske  novosti, koje su se  prikaѕivale pre  početka  filma. Kada  je  1958.  godine  ukinuto  pozorište,  bioskopska  sala  se  preselila  u  pozorišnu, gde  su  gostovali  tada  najpopularniji  pevači iz Jugoslavije. Za  uspomenu, na  to  vreme ostale  su  karte, predstavu na  kojou  sam trebao  ići  sa  mojom  drugaricom, ali  ona  nije  došla ni  u  5 do 5. a  ni  kasnije.Prohujalo   bez  vihora !

Dom  kulture  je  svedok  i  drugih  događaja  Pljevalja. Dolazak štafete  mladosti, sa  pozdravima  i  najlepšim  željama  drugu  Titu, uz  obavezan  zabavni  program.

U  toj  sali  gledali  smo po  nekoliko  puta  Doktora  Živaga, pevušili  Larinu  pesmu… Neko napisa  i  stihove ( čiji li  su)  u  svesci  „Svaštari“ : U provincijskom  kinu/ vreme  kao  da  stoji/ tamo  su  još  na  sceni/ jučernjašnji  heroji./ I nikad  neće  stići do  tih  jadnih sala/ Bergam . Antonioni/filmovi novog  vala/ I ti  si  jedne  zime/ u  sali  našeg  kina/ ljubeći drsko  mene/ . ljubila Džejmsa  Dina ./ U provincijskom  kinu/ loše  filmove  daju/ tamo  i  sada  pravda/ pobeđuje  na  kraju!

A  rušilo  ga  i  vreme  i  ljudi, kako  jednom  neko  napisa, može  i  bez tomahavki, kasetnih , krstarećih….Umoran, bolestan i  mnogo  ranjiv…

Dom  Kulture  sa  fontanom  i  trgom , septembar  2014. ozdraviće, ljudi  ruše,  ali  i  grade.

autor, Vojkan T Bojović