Nekad je bilo posla a sada ni posla ni razgovora. Stižu nove tehnologije i neka nova zanimanja. Ova stara zanimanja odumiru a i kada budu potrebna neće biti ljudi koji znaju ovaj posao.A i kada budu nove generacije željele da nauče, neće imati od koga. Ovaj madjioničarski zanat da od starih cipela napravimo nove polako gubi svoju smisao. Sve je manje takozvanog „krpljenja“. Danas se još tu i tamo zalijepi po neka potpetica i popravi pantent. Nekada su po desetinu pari obuće brzim i vještim rukama zalijepili i napravili.Posao koji se svakom posmatraču čini naporan i prljav. Nekada se obuća naručivala i pravila kod obućara a danas najčešće manja popravka. Uprkos kvalitetu njihovog rada sve manje mogu biti konkurenti jeftinoj tržišnoj obući koja se u većini slučajeva ne može popraviti ili se ne isplati popravljati je. Možda bi posla i bilo kada bi ljudi imali naviku kupovati kvalitetnu obuću koja se uz popravku može koristiti godinama. Danas malo ko hoće da radi ovaj posao. Mladi iz našeg grada ne žele da se školuju da bi postali obućari jer smatraju da je to prljav i neisplativ posao. Tradicija koja se čuva godinama i prenosi generacijama opstaje uprkos novoj tehnologiji. Kako se i kaže: Dobar majstor uvijek nadje posao i ostaje zapamćen.
autor, Marina Soković
