SEĆANJE NA SLAVOLJUBA BAJIĆA „STRUJU“

SEĆANJE  NA  SLAVOLJUBA  BAJIĆA  „STRUJU“  (06.11.1939 –  09.02.1998)

U  pljevljima  je  pre sedamnest  godina 09.02. 1998. preminuo  Slavoljub Strajinov Bajić – STRUJA, u  istom  gradu i  ulici  u kojoj je  rođen 06.11.1939.  godine  kao  četvrto  dete   Strahinje  Strajina  i  Drage ćerke  Todora  Grujičića trgovca iz Pljevalja.

Bajići  su  stara  pljevaljska  porodica  ( Krsna  slava  Stefandan, treći  dan  Božića)) opisani i  zapisani  kao  tvorci  grada i u  tefterima  i knjigama…  Sagu  o Bajićima, pesnik  Mićun  A. Šiljak ( čija  je  majka Desanka od  Bajića) počinje  Stevom  „ koji  se  uortačio  sa  pljevaljskim Pašom. Krenula  trgovina čak  do  Trsta…“ Imao  je  četri  sina: Josifa, Mihaila, Spasoja  i  Aleksu. Govorio  je:

• Ja ću  sinovima  ostaviti sve u nekretninama. Novac je  jegulja, lako  ..Pa  ako se u  mom  sjemenu, ne daj Bože, i  nađe  raspikuća, da  se  o  velikom  jadu  pozabavi , dok  sve  proćerda  i raskući.

Raspikuća  se  ne  nađe, ali  vreme uradi  svoje, pa  gradi  i  ruši. Posle  Prvog  svetskog  rata  „čuvena“ Agrarna  reforma „zlurade demokratije“   ostavi  Stevove  sinove  bez  velikog  dela  imetka. Čipčije  se , zapisa  Mićun, oglasiše  vlasnicima  Stevovine, vodenica u Zabrđu, bi Đolova naslednica . Zadržaše  kuće i bašte u varoši, neke  dućane u čaršiji. Bajića hotel  izgore . Namjerno ili  slučajno, ne zna  se…“Savezničko“ bombardovanje  Pljevalja 1944. porušilo  je  kuće  Bajića: Strahinje,  Uroša, i Nina, a Stevovi  velelepni  dvori, u  stilu „ Bidermajera“ sasvim  su razoreni…Novorođenče revolucije od 1945, nije  se  zvalo  Agrarna  reforma , sem  u  slučaju  nekih  „narodnih neprijatelja“. Imalo  je  intelegentnije  i  milozvučnije  ime : „Eksproprijacija“… Ona  je  u pljevaljskom  polju  progutala preostalo Bajića: „Biserke“, „Čardačiće“, „Bajovine“, „Radovine“…Materijalna  nadoknada  u  kupovnoj protivvrednosti zvučala  je  simbolično – jedno  jaje  za kvadratni  metar zemljišta prve  klase. Ni „čiča“  Strahinja , niti  Uroš „Baći“ nisu  htjeli da  time  prljaju  ruke.

U  preostaloj Bajića  kući  na  vrhu  sokaka tog  imena a  zvanično Tanasija  Pejatovića ( a  tu pedesetak  metara niže od Bajića , danas  na  uglu  sa Omlad. ulicom još bitiše rodna  kuća  Pejatovića , Tanasija, Rista, Nikole! Mogla  bi  biti  bar  mali  deo  već  decenijama  zatvorenog  Zavičajnog  muzeja.)  živeo je   Strahinja Strajin „Čiča“ sa  suprugom  Dragom  , ćerkama Verom, Ljubom, Rajkicom  i  najmlađim  mezimcem porodice, sokaka, varoši  i  šire Slavoljubom. Nadimak  „Struja“ dobio  je  u  školi  u  Beogradu. Profesor  pita  što  nema  svetla:

• Pa nema  struje  , profesore !  odgovori  mu  Slavoljub i đaci  ko  đaci , prozvaše  ga  od  tada „Struja“ i  tako  „Struja“  dođe  i osta i  do  Od malena  zavoleo  je  fudbal, videlo  se  još  dok  je  šutirao  i  driblao po Durgatovini, Ninovoj  livadi, Varoškom  polju, Sajtovini, Čitluku , da  će  to  biti  njegova velika  ljubav. Sa  sedamnest  godina  postaje  standardni  prvotimac  Rudara i u  njegovoj  prvoj  takmičarskoj  sezoni Titogradski  podsavez ( severna grupa)  u  sezoni  1956/57 Rudar  osvaja  prvo  mesto: Braća  Knežević Jugo i Tomo, Dragan Ivanović – Čilja,  Sadik Katana, Krsto Soković, Mile Vojinović, Mikica Ivanišević, Krsto Andesilć, Budo  Jauković , Safet  Čakar, Osmo  Mušović, Miloš Mita Ćosović, Ljubo  Matović, Mustafa Pijalović., Jole  Milićević….Prvaka  Crne  Gore  i  plasman  u tadašnju  Zonu odlučivala  je  utakmica  sa  prvakom  Južne  grupe  podsaveza Bokeljom iz  Kotora. Prva  utakmica 16. juna u Pljevljima završena  je  nerešeno 0:0 a  druga  u  Kotoru  1:1 Rudar  je  golom  Slavoljuba  „Struje“  dugo  vodio  sa 1:0 , dao  je  Slavoljub  još jedan  gol, ali  ga  je  sudija  poništio. Na  kraju  1: 1 i treća  utakmica  u  Nikšiću koju  je  Bokelj  dobio  sa 2:0.  Kapiten  tadašnjeg Rudara  i njihov trener , Dragan Ivanović Čilja, sećajući  se  oovih utakmica, ispračao  mi  je  da su  pred  utakmicu  u  Nikšiću, njega  i  Katanu poslali  na  neki  slet  u  Zagreb , tako  da  su  igrali oslabljeni uz  veliku  pristrasnost    sudija.  Utakmica  u  Nikšiću, bila  je  prva  sa  koje  vršen  prenos,  pa se preko uličnih  razglasa moglo  pratiti događanje sa ove  izuzetno  važne  utakmice. Naći  će  se ipak   Slavoljub, desetak  godine  kasnije,  u timu  Rudara  koji  je  1966 osvojio  prvu  titulu prvaka  Crne  Gore, ali  se  nije  domogao  Druge  savezne  lige, jer  je  Rabotnički  iz  Skoplja u  dva  susreta  bio  bolji: 6:0  i  u Pljevljima 1:2 !

Na  školovanju u Beogradu, nije  ostalo  nezapaženo fudbalsko  umeće  Slavoljuba  Bajića. Ide  u  svoju  Crvenu  zvezdu, na poziv  Miljanića,  ali  već posle  nekoliko  treninga , iskreno  saopštava  „Čiči“:

• Čiča, oprosti ali ja  ne  mogu ovo  izdržati .  Odlazi  u  tadašnjeg  prvoligaša  beogradski  Radnički u  Zemun, gde mu  društvo  pravi  Ljubo  Matović  Mačak,  ali  i  tu  na kratko.  Vraća  se u  svoja  Pljevlja  u  svoj  Rudar, da  igra  na  svoj „Varoški“  način….

Volio  je  fudbal, bio  je  navijač  Crvene  zvezde,  ispred  koje  su  mi  bila  samo  deca  i  porodica.  Radovao  se  njenim  uspesima  na  poseban  način, šaljivim  nehajem, humorom, ushićenjem, organizovao je  odlazak  na  Zvezdine  utakmice ..   Bio  je  sastavni  deo  društva, druženja, prijateljstva, koja  su  ostalo  trajno  upamćena generacijama iza  i  ispred  Slavoljubove…

I Slavoljub  St.  Bajić  Struja ,  našao  se  u  krugu  onih za  koje  nije  bilo  mesta  ni  u In memoriamu  lokalne  štampe, i drugim  povodima,  samo  iz  njima  znanih  razloga. U  mom  IMENOSLOVU  zavičaja , neka  ove  redove „Struja“ bratski  primi, umesto  sveće  na  grobu, cveća, neispričanih  događaja  iz  rodnog  nam  sokaka i  naših  Pljevalja.

Slavoljub  Bajić  sa  suprugom Milenom  Prijović ima  tri  ćerke Olgica, Ružica i  Nevena… sa svojim  porodicama.

Slavoljub St. Bajić – Struja (1939 – 1998)  radni  vek  proveo  u ATP“Prevoz“ a čitav život  bio  vezan  za stadion  kraj  Breznice.

Tim FK  Rudar Pljevlja,  u  sezoni  1957. godine posle  neuspeha  u  kvalifikacijama sa Bokeljom za  ulazak  u  Zonu, imao  je  dobar  sastav i u  sezoni 1958/59. pa su pljevljaci    prvi  u bjelopoljskom  podsavezu. Slede  opet „driblinzi“ iz  saveza  CG, zbog  navodne  neispravnosti  registracija  Katane i S. Čakara koji  su  u  Sarajevu  igrali  za  vreme  studiranja u Pretisu iz Vogošća, pa  je dobijena  utakmica u Tivtu 2:1 registrovana 0:3 za Arsenal: S leva: D. Ivanović, Kurbegović, K. Andesilić, trener M. Čabrinović, J. Milićević, O. Mušović, M. Ćosović, T. Knežević, K.Soković, S. Katana, S. Čakar, Sl. Bajić – Struja  i R. Dragaš- Bjeličko.

FK Rudar Pljevlja, osvojio  je  prvu  titulu  prvaka  Crne  Gore  u  sezoni 1965/66 Stoje  s leva : Milosav  Backović, Zoran Čović, Miodrag Đorić -Cane, Rasim i Safet Čakar – Lićko, Radovan Dragaš – Bjeličko i  trener  Mirko  Žderić. Čuče: Drago  Kovačević, Sadik  Katana, Miloš Perućica, Slavoljub  Bajić – Struja i Karlo  Zapušek. U  toj  sezoni  Slavoljub  Bajić je  postigao 14. golova i  bio najbolji  strelac  lige, a  centarfor Miloš Perućica 13. Na žalost u  dvomeču  sa Rabotničkim  iz  Skoplja za ulazak u Drugu saveznu  ligu, poraženi  su 6:0 u Skoplju, a u  Pljevljima  je  bilo 2:1 za Rudar ( Strelac S. Katana)

Od  Raskrsnice  do  Varoši tri  Rudareva  standardna  prvotimca  iz 1962.  godine: Jovan Joja  Damjanović ( kasnije igrač i  kapiten prvoligaša Sutjeske), Slavoljub Struja iz Bajića  sokaka i Miodrag Stamenić Mide sa  Varoši ( kasnije  jedan  od  najboljih  rukometaša  Rudara)

Vreme  kada  je  drugarstvo bilo  vrlina, bogatstvo, ponos… Bili  su  uzor svojoj  i  generacija  koje  su ih  pratile. Pljevaljski  mladići  šezdesetih  godina  prošlog  veka, krasila  je druželjublje, duhovitost, sportska opredeljenost i  vezanost za  zavičaj: S leva stoje: Vuko Topalović – Točko, Veljo  Radović, Mile K. Damjanović, Dragoljub M. Dajović- Bato  Ćopo, Diko Dragašević i  Duško  R. Obradović. Čuče Žarko K. Žugić, Slavoljub St. Bajić Struja i Nikola Todorić.

Kuća  Strajina Bajića – Čiče na  fotogr. Posle  Drugog  rata, ostala je jedna  od  retkih na  temeljima  posle Američkog  bombardovanja 1944.

Pljevaljska  Varoš , razorena u celosti  posle „ savezničke“ intervencije 24.7.1944. Levo  je  kuća  koju  je  nasledio Ađo St. Josif koja  je  bila  napravljena u „Bidermajer“  stilu.  U sredini fotogr. je  kuća Strajina  Bajića, sada  umetička  galerija „Vito  Srbljanović“. Čovek  u  dnu  kratera Dobrilo Došo  R. Dragašević  , a  snimak Steva  Vlajnića iz Užica.

Radosni  događaji  Bajića:  Uroš „Baći „  sa  svojom mladom Zorom Davidović iz  poznate  čajničke  porodice , po obavljenom  venčanju  u  crkvi Uspenija Presvete Bogorodice 1936.  godine sa kumovima  i  svatovima.

Strahinja Strajin M. Bajić – Čiča (1896 -1975) preuzeo  je  posle  smrti  najstarijeg  brata Lazara poslove ugostiteljstva i trgovine sa  najmlađim  bratom Gordislavom Gordom. Hotel je  im  je  pre  rata izgoreo, a posle  Drugog  rata velika  Kafana ( kasnije koristio FK Rudar) u centru  čaršije oduzeta  je  ekproprijacijom, ipak  uspeo  je Čiča   da sa  suprugom  Dragom , izvede  četvoro  dece do  svoje  kore  hleba.

Sa vrha Bajića sokaka iz očeve kuće, Bajići  prelaze preko „Anetine ćuprije“ koja  deli  ul . Tanasija  Pejatovića na Bajića  (od ćuprije  do  Varoši) i Šećerovića  sokak koji  ide  od ćuprije  do Raskrsnice  i  gde  su  se sa desne  strane  nalazile  kuće Šećerovića. To  je  kuća Slavoljubove  majake  Drage Grujičić, čija  je  majka  Angelka bila  od  Šećerovića. Kuća istorija  grada i  svedok  vremena, koje  časno odoleva  i  21.  veku.

U  Pisanju  teksta, koršćena  knjiga pesnika Miomira Mićuna A. Šiljka (1931- 2007) „PLJEVALJSKI  SOBET“. Saga  o  Bajićima.  Zahvaljujem  Mileni  Bajić supruzi  Slavoljubevoj  na  ustupljenim  fotografijama i datim  podacima

autor, Vojkan T Bojović