Beara našeg djetinjstva

Odlazak Vladimira  Beare (11.8.2014) jednog  od  najboljih  golmana sveta  u  šestoj  deceniji  prošlog  veka, otvorio  je  odjednom onu  čarobnu  kutiju u  koju  svako  od  nas  ostavlja ono  što  je  najviše  voleo, želeo… od  klikera  staklenaca  čarobnih  i  nikada  više  nađenih  boja, pa  sličica i  olovčica, prvih  pisama  na  listovima  sveske  sa  kockama, razglednica  i čestitki, starih  novčanica koje  nismo  uspeli  da  potrošimo, do  požutelih  fotografija  „za uspomenu  i  dugo  sećanje…“ i  onih sličica  i  isečaka  iz  novina , likova kojima  smo  se  divili i  što  smo  žarko  želeli  i sami biti …Za  nas  dečake  to  su  uglavnom  bili  sportski  fudbalski  „heroji“.   Svak je  imao  nekog  svog ali  i   svi  smo tada  imali  jednog  zajedničkog  i  svi  smo ga  obožavali i  svi  smo   hteli  biti  BEARA!   Čini mi  se  svi  smo  tada  tih detinjih  dana   bili  Bearići i  navijali  na  Hajduk, u  kome  je  igrao još  jedan  fudbalski  genije   Bernard  Vukas  Bajdo.

–  Kiša  pada  trava  raste  a  Behara pravi  laste,  bio  je najglasniji  u  pesmi  kod  nas  Džematlija  Muso Šupac,  bacajući  se  do  iznemoglosti  po  praznom  golu  na  Sajtovini ( Livadi između  Omladinske  i  Tršove  ulice), što  mu  nije  pomoglo da  uglavnom  prima  golove  i kroz  noge  i  kroz  uši… Bacali  smo  se  i  mi ostali, ali  stidljivo  već  u  saznanju  da  je  Beara samo  jedan…  A  niko  od  nas  nikada  nije  video  Bearu, ni  „uživo“  ni  na  drugi  način  jer  TV nije  bilo  ni blizu, a  pogotovo ne  za  Pljevlja.

Piscu  ovih  sećanja  na  „Velikog  Vladimira“ i  daleke  dane  detinje  u    zavičaju, pružila  se  prilika  da  po  prvom  dolasku  u  Beograd,  ode u  Kalarčevu  br. 3 gde  je  bilo  sedište  Crvene  zvezde  i  upiše se 09 .9. 1959    u „ Članove  prijatelje  kluba br. 44.369   i   redovnom  plaćenom  članarinom  sve  do  ove 2014 i  dalje.. Tog  septembra  gledao  sam  i  prijateljsku  utakmicu  između  Crvene  zvezde  i  Radničkog (B)   i  „uživo“  video  „velikog  Bearu“ i  Zvezdu  u  sastavu: Beara – Durković, M. Zeković – V. Popović, LJ. Spajić. L. Tasić – N.Stipić(Borozan), Maravić, Rudinski, Šekularac, B. Kostić  igrali  i  I. Toplak, N. Mijušković I. Popović…Još  jednom  gledaću „uživo“  Bearu  1968  godine  na  utakmici  veterana   Jugoslavije ( Olimp. Tim: Beara, Stanković, Zeković (umesto Crnkovića)- Čajkovski, Horvat, Boškov, – Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i B.  Zebec.  Igrali  su  još i M. Milutinović, Šekularac, L.  Tasić, Krstić…) protiv  Engleske  na  stadionu  JNA.  Imao  je  tada  Vladimir  Beara 40.   godina, a  branio  je  kao  da  ima  25 !  Ser  S.  Metjus  mu  je  u  više  navrata  aplaudirao i  prilazio  da  mu  čestita !  Kako danas  ispričati  nekome  o  Beari i  ko  je  i  odakle  „Veliki  Vladimir“ ?  Uzimam za  pomoć  i  za svedoka  zlatno  pero  našeg  sportskog  novinarstva  Vasu  Stojkovića:

–  Beara  je  bio  golman  najviše  svetske  klase.  Građen  kao  da  ga  je  neko  valjao  da  bude  golman ,  veoma  privlačne  pojave, sa  spektakularnim intervencijama i  stilom  igre,  elegantan  u  svakom  pokretu , sa  skokovima  koji  su  osvajali lepotom  i izrazitom  elastičnošću , kao  i  nadasve  sa  munjevitim  refleksom  koji  je  njegovim velikim  dostignućima  davao  posebnu  odliku. Beara  je  bio  među perjanicama  jugoslovenskog  fudbala i  ostao kao  jedan  od  najboljih golmana  u  analima evropskog  i  svetskog  fudbala.

Vladimir  Beara  rođen  u  selu  Zelovo  kod  Sinja, 02.11. 1928. godine i kao  mladi  električar  našao  se  na  tadašnjem  igrališti  Hajduka  kod  Plinare, a  istovremeno  statirao  u  baletskoj  grupi  splitskog  pozorišta. Nastupajući  u  Eru  sa  onoga  sveta „ dobio  je  nadimak  „Ero“.  Za  manje  od  godinu  dana, Beara  je  od  igrača  podmladka  postao  standardni  prvotimac  i  idol   publike, istisnuvši  iz  tima  standardnog  Branka  Stinčića.  Ubrzo  je  zvezda  Vladimira  „“Ere“  zasijala  daleko  preko  Marjana … Samo  je  tadašnji golman  mađarske  „lake  konjice“ Grosič  mogao  da  mu  se  približi…U Hajduku  je  odigrao  308  utakmica  – 136 prvenstvenih i  primio 139 golova i 14 u kupu Jugoslavije. Sa  Hajdukom  je  osvojio  tri  titule  prvaka države. U  dresu  reprezentacije  Jugoslavije  branio  je  60 (59- ?) puta. Ipak,  najveće  priznanje  i  radost  za  Bearu  je  bio 21.10.1953  kada  je  zajedno  sa  Vukasom, B. Zebecom  i Zl.. Čajkovskim  bio  u  timu  Evrope  na  svečanoj  utakmici  u Londonu  protiv  Engleske , povodom  90 godina Fudbalske  federacije  ove  zemlje. Beara  je  tada  u  drugom  poluvremenu  zamenio čuvenog  Zemana, i   branio  gol  na  do  tada  neviđen  način. Ali,  već  je  poznato,  da  ti  ni  u  porodici  ne  mogu  baš oprostiti  uspeh,  tako  je  bilo  i  sa „Velikim  Vladimirom“.  I  to  je  sva  istina  o  njegovom  prelasku  1955 iz  Hajduka  u  Crvenu  zvezdu !   Decenijama  su  se  o  ovome  širile  lažne  priče , kidnapovanje, prodaja  Zvezdinog  autobusa  i  sl. a  samo  je „Sportski  žurnal“ (12.8.14) povodom  Bearine  smrti, posvetivši  mu  dve  stranice dao  i  pravi  i  jedini  istinit  razlog  tog  događaja, citiram:

–  Kada  je  Slobodan  Ćosić, generalni  sekretar Crvene  zvezde  i  najuticajnija  ličnost  jugo –  fudbala, čuo  u  kakvom  okruženju  živi najbolji  jugoslovenski  golman, rekao  je  svom  budućem  prvotimcu da  uzme    za  ruku  suprugu  i hvata prvi  voz  za  Beograd.  I  Beara  tako  uradi.  Nisu  „virovale“ mudre  splitske  glave  da  „Ero“  može  da  ode  negde  dalje  od  Splita  i  Zelova!   Znali  su  oni  dobro  koliko  je  on  vezan za   zavičaj, pa  iznenađenju  nije  bilo  kraja.  Angažovane  su  hrvatske  službe, politički  moćnoci,  ali …“Veliki  Vladimir  je  posle  par  nedelja  stao  te  1955  na  gol  crveno  belih,  zamenivši  povremenog  reprezentativca  Srboljuba  Krivokuću.

Ako  bih  kao  onaj stari  i  pravi  Zvezdaš, izdvojio  dva  najdraža  događaja  mog   tima,  onda  su  to  titule   evropskog  i  svetskog  prvaka  i  dolazak  Beare  u  naše  redove !   Još  jednom  će  Crvena zvezda  i Beograd  primiti  u  naručje   Velikog  Vladimira,   kada  ga u  zlom  vremenu  niko  nije  ni  smeo  ni  hteo  uzeti  za  trenera , radio  je  na  Marakani  kao  trener  golmana. Ali , po  cenu  života želeo  je  da  se  vrati u  zavičaj i  u  njemu  ostao  zauvek. Veliki  Vladimire,  hvala  ti za  sve  radosti koje  si  nam  podario, veliki  si hrabar i  dostojan  ostao  do  poslednjeg  dana  teškog  života  u  paklu  jednog  nevremena. Voleli   smo  te  i čuvaćemo te   od  zaborava,  jer  takvi  ljudi  ne  mogu  nikada otići, takvima  se  ne  šalje  „poslednji  pozdrav“,  jer  ostaješ  sa svima  nama  i  onima  koji  dolaze . Ti  si  jedan  od  onih  Njegoševih : Imao  se  rašta  i  roditi…

Vladimir Beara (1928 – 2014) električar, baletan „Ero“,  Srbin  iz Zletova kod  Sinja, neponovljiva  golmanska   veličina, koga  su  gotovo  svi  volelei, poštovali , sem  onih  kojima  je  najviše  dao !

A  ovo  je  fotografija  pred  kojom  je  stalo  gotovo  čitavo  detinjstvo  Tršove  ulice  pedeseth  godina. PUŠKAŠ  PUCA  BEARA  BRANI. Helsinki  , 1952.  finale olimpijskog  turnira, Jugoslavija – Mađarska0:2. Taj  list  iz „SPORTA“ ,čuvao  sa,  čitavog  života, i  samo  u  izuzetnom  raspoloženju  iznosio  na  ulicu.  Kada  sam  to  jednom  pričao  u  beogradskoj  „Maderi“, jedan  čovek  iz našeg  društva  pitao  me  je  da  li  znam ko  je  napravio  tu  fotografiju. I  postideh  se.  Nisam  imao  odgovor. E  pa  gospodine  upoznajte  se  sa  čovekom  koji  vam  je  podario  tako  dragu  fotografiju . Bio  je  to Dobrosav  Popović  SINGA,  naš čuveni  sportski  fotoreporter. Sutradan, dolazi kod  mene  u  kancelariju  i  poklanja  mi  fotografiju  koju  evo  i  ja  darujem PV PORTALU !

„BIG  VLAD“ U nizu   nezaboravnih  utakmica koje  nam  je  Bera  ostavio kao  prototip  svih  golmanskih  umeća  je  i  ona  na  Vembliju  u  dresu  reprezentacije  Jugoslavije (2 : 2)  22. 11. 1950. Evo  šta  je  o  tome  zapisao  njegov  saigrač iz Hajduka , reprezentacije  i tima  Evrope, legenda  Bernard  Vukas ( u  knjizi „50 utakmica u državnom  timu“) To  nikada  neću  zaboraviti. Bearine  parade koje  su  stvarno  naličile  na  nešto, što  je  van moći  običnog smrtnika. A  to  je  bio  njegov prvi  nastup  u  državnom  timu.  Englezi  su  ga  nazvali „Veliki  Vladimir“!

Na proslavi 100  godina  Hajduka  2011.  čelnici  kluba   slave  i  hvale,  Vukasa, Matošića, Lušticu, pa  sve  do  Šurjaka, Buljana, Mužinića, a  niko  ne  spominje  Velikog  Vladimira ?! Isprovociran i  ponižen, Beara  ustane  i  pita: DA  LI  SAM  JA  IGRA  ŠJOR ? A,  ti,  pa  ti  si  branija, čita  si  novine ! I  onda  sete  se  ljudi  i  napišu tj.   zapišu  knjigu, „Čuvari  Hajdukove  mreže“ jer  neki  nisu  možda  ni  znali. Tišina  i  nevreme  traju  dugo. I  tako  gotovo  do  kraja  života. Ostao  je  nacionalni  simbol  zemlje  koje  više  nema, kako  zapisa  Tomo  Marić , a  za  njeno  jugoslovensko  i  dobro  i  zlo , stalno  je  plaćao  veliku  cenu. Kao  otprilike   – anđeo  u  društvu  đavola. U  finišu Bearinog  života  neko se  setio  da  to  promeni, da se  Velikom  Vladimiru   pruži  malo  pažnje  i  počasti pa  „pa  zaslužija  je  bogamu!“

Tim  moje  ulice  iz  Bearinog  vremna,  kada  smo svi  hteli  biti  „čovek  guma“.  Kiša  pada trava  raste, a  Beara  pravi  laste.

Beara  u  dresu  Crvene  zvezde  na  stadionu  JNA u  društvu  legendi  ovog  kluba: Mitić, Kostić, I. Tomić, Zeković, Vl. Popović, Tasić, Rudinski…Šekularac. Za pet  godina  osvojio  je  sa  Zvezdom  četiri  titule  prvala i  dva  kupa. Malo  li  je ?  Uz  one  tri  Hajdukove,  to  je  igrač  koji  sa  Dr. Džajićem  ima  najviše  osvojenih  titula. Rekord, teško  oboriv i  za  „tramvaj  ligu“.

Beara  je  za  reprezentaciju  Jigoslavije  odigrao 60.  utakmica. A  na  41  je  bio  ocenjen  sa 10 !

BEARA  I  SINGA – JUNACI  DETINJSTVA. Fotografija  koja  me  pratila  čitavog  života. Odbraniti  penal  Puškašu !  Legendo,  nikada  te  nismo  zaboravljali!

Beograd 09.9. 1959. PEDESET  GODINA  VERNOSTI, I  POKLON  CRVENO  BELI  DRES 09.9. 2009. Ne  zaboravlja ni  Vojkan,  ali  ni  Zvezda.  Hvala g’dine  Čekerevac. Hvala  Zvezdo i  na  čestitci  za  rođendan!