Milka Bajić Poderegin rođena je pre 110 godina 28.8.1904, u Pljevljima , gde je završila osnovnu školu i bila jedna od prvih maturantkinja pljevaljske gimnazije. U Beogradu je 1928. godine diplomirala na katedri za svetsku i nacionalnu književnost Filozofskog fakulteta. Predavala je književnost u pljevaljskoj gimnaziji gde je i upoznala supruga profesora Ignjatija Poderegina sa kojim je službovala kasnije u u Prokuplju i Kraljevu sve do 1941. godine i izbijanja rata. Profesor Ignjatije je streljan od okupatora u Kraljevu i Milka se sa ćerkama Jelenom Ljoljom i Nađom seli u Požarevac. Odbija da radi pod okupacijom i aktivno pomaže narodnooslobodilački pokret . Posle rata radi kao profesor književnosti u Beogradu do 1955. godine, kada se zbog slabog zdravstvenog stanja penzioniše.
Milka Bajić Poderegin napisala je samo jedan roman „SVITANJE“. Jedan, ali vredan. Vredan iz mnogo razloga i sa mnogo strana. Andrićevski tj veliki, koji pogotovo događajima 21. veka dobija na vrednosti, kada se humane i civilizacijske vrednosti svakim danom nalaze na meniju Velikog brata i njegovih životnih pravila i moći. „Svitanje“ je osvanulo u Beogradu avgusta 1987. godine, šesnest godina posle Milkine smrti, zahvaljujući njenim ćerkama Jeleni Ljolji i Nađi Podergin, kao i izdavača Yugoslavija – public iz Beograda. Tako je ova izuzetna knjiga, sa kojom još uvek nije u potpunosti upoznata naša čitalačka publika a i književni zvaničnici, došla u izloge knjižara van svih uobičajnih uzbudljivih i senzacionalističkih izdavačkih krugova. Tog vrelog leta u Beogradu, kako primeti jedan prevejani šmeker, „Svitanje“ je bio događaj, ali i sam ponovni dolazak dve blistave devojke Nađe – glumice i Ljolje profesora ruskog , na „beogradsku štraftu“ u Knez Mihajlovu, je nešto što je bila radost i događaj za pamćenje. Kao da se vratilo ono staro dobro vreme, nenadmašnog belog grada…
Možda je zbog svega toga izostala i prava književna i druga prezentacija Milkinog romana, sve do 13.12. 2012. kada je zahvaljijući Muzeju iz Prijepolja i g. Slavoljobu Pušici održana u Narodnom muzeju Beograda promocija trećeg izdanja „SVITANJA“ , obećanje našeg poznatog dramaturga Nebojše Bradića , da će ovo delo doći do pozorišnih dasaka i filmskog platna, što potvrđuje pisanje Marije Knežević, da ovo delo „svoje postojanje može nastaviti i u nekom drugom umjetničkom obliku , kao što se dogodilo sa Sremčevim romanima „Ivkova slava“ i „Zona Zamfirova“. Jer roman „Svitanje“ nije samo roman o Pljevljima, saga o dve porodice, već viđena u našoj i svetskoj literaturi, već pisanje koje danas poziva na prave humane vrednosti, životnu borbu koja mora biti u svima nama čak i onda kada su joj šanse gotovo nikakve. Najbolje nam to pokazuju likovi iz Milkinog romna Jelka, Janko, Savka, Tane, Đana…
Mnogo toga mogu u romanu „Svitanje“ naći čitaoci, ali i istoričari, hroničari, etno istražitelji i mnogi drugi.i kako to u „Ljetopisu“ Narodne Biblioteke „S. Samardžić“ (knjiga 1.) lepo i tačno napisa Marija Knežević:
– Svoju umjetničku valjanost ovo djelo duguje i nepatvorenom , živom i gipkom jeziku punom značenja. Jeѕik je ne samo sredstvo već i samo suština ovog romana.. Opisi prirode i enterijera obiluju opažanjima za koja više nećemo naći potporu ni u svijetu koji nas okružuje , niti u ambijentu upotrebnih predmeta našeg doba. Zato i kad nema umjetničku funkciju, jezik ovog djela predstavlja zahvalnu etnografsku građu.
Na stranicama Milkinog i našeg „Svitanja“ nalaze se između ostalog sve one moralne, duhovne, humane i druge velike ljudske vrednosti koje još uvek nisu porušile, ni tomahavke, ni demokratija, ni rodna i druga ravnopravnost, paradnog i drugog karaktera…I ono najglavnije u poruci romana, porodica, u kojoj ako se nađu JELKA, Savka, Đana, Pava, Milena…ostaće, pobediće. Jer kuća ne stoji na zemlji, nego na ženi !
Milka Bajić Podergin je zadnje godine života provela u Londonu okružena pažnjom ćerki i unučadi, gde je i umrla 08. marta 1971. godine. Po sopstvenoj želji sahranjena je kod majke Jelenke na pljevaljskom groblju manastira Sv. Trojice.
Milka Bajić Podergin, profesor (Pljevlja 1904 – London 1971) Verovala je u jedinstvo duše „ onako kako može postojati samo između žene i muža kada se vole „ kao i u onoj Očenaškom praštanju „ djete moje kaada toga nebi bilo, niko ni sa kim nebi mogao življeti“.
Jedna od kuća Bajića ( Krsna slava Stefandan, 09.01.) na pljevaljskim Barakama. Možda je baš sa ovog doksata Jelka gledala svoju baštu sa crvenim katmerima , žbunovima jasmina i jorgovana, čaršiju i sve tamo do male crkve na Ilinom brdu. A sad se uz satelitsku antenu sa doksata vidi celi „svet“ ?
Jelenka Bajić ( u romanu Jelka Kojić) sa ćerkama s leva: MILKA ( udata za prof Ignjatija Poderegina), Natalija (udata za Sava Begovića upravnika pošte), Sofija ( udata za Mila Delevića sudiju), Georgina ( udata za Božu Martinovića ( sudiju) . Sede Jelenka i ćerka Angelina udata za protu Slobodana R. Šiljka , paroha ilinobrdskog u romanu pop Oštrić) Fotografija Srebrenke Ilić , nekadašnje uirednice TV Beograda i Georginine unuke. Hvala joj.
Ostavila nam „SVITANJE“ da u likovima romana pronađemo i sledimo sve one prave ljudske vrednosti, koje civilizaciju čine neuništivom, i koje dovode do novih SVITANJA ! Ali, podarila i lepotu i umeće svojim ćerkama Nadeždi Nađi i Jeleni Ljolji. Nađa je sredinom pedesetih godina prošlog veka igrala u više filmova engleske i nemačke produkcije pod pseudnimom NADJA REGIN.
Nađa i Jelena sa rođakom ing. Brankom Prljević Popović prilikom promocije „Svitanja“ u Beogradu 1987. godine. ( Fotogr. Branke Popović, hvala joj )
Na večnom počinku u groblju Manastira Sv. Trojica u Pljevljima , sa majkom Jelenkom Jelkom.
Jelenka sa ćerkama i unučadima ispred kuće u Pljevljima. Milka prva s leva sedi. Fotogr. Porodice Srebrenke Ilić iz Beograda.
Prvo izdanje romana „SVITANJE“ Beograd 1987. Jugoslavija publik.
Nađa Poderegin i Srebrenka Ilić ( sestre od tetki) prilikom susreta u Londonu.
Nađa Poderegin i Bert Sotlar u jednoj sceni filma „Kuća na obali“ u srpsko – nemačkoj koprodukciji 1953. godine. Veliki pisac Meša Selimović bio je tada direktor „Bosna filma“ i između ostalog koscenarista na filmu. Film je režirao naš Boško Kosanović.
Nebojša Bradić (1956) jedan od najpriznatijih pozorišnih reditelja Srbije i bivše Jugoslavije, upoznao se sa zakašnjenjem Milkinim romanom „SVITANJE“ i sa oduševljenjem obećao da će ga postaviti na pozorišnu scenu.
Na promociji trećeg izdanja romana koja je održana 13.12.2012 u Narodnom muzeju Beograda u organizaciji Muzeja Prijepolje i g. Slavoljuba Pušice, prezentiran je izuzetno urađen foto album starih fotografija Prijepolje i Pljevlja, krajem 19. i početkom 20. veka. Muzej Prijepolje koji svoju delatnost vezuje na Polimlje i Potarje, posebno je vezan za Pljevlja, ne samo zbog geografske blizine već i niza drugih sličnosti, rodbinskih veza i istorijskih događaja. Tako je još pre skoro sto godina na 3. Sednici Odbora pljevaljske opštine, „na predlog odbornika igumana Serafima Džarića, Odbor rešio da umoli Okružno načelstvo da podejstvuje na nadležnom mestu , da bi se okrug prijepoljski prisajedinio okrugu pljevaljskom , kao što je to bilo vazda, a i s razloga što je i Pukovna komanda pljevaljska , proširena na taj okrug , a ujedno da Opština umoli Kraljevsku Vladu da bi to učinila. Odbornici prihvataju ovaj predlog. ( Treća redovna sednica 03.02.1920 )
«SVITANJE»Milka Bajić citati , IZBOR Vojkan T. Bojović klikni OVDJE
A događaji i vreme staviše ih u dve države ! E moji odbornici, počivajte u miru i hvala Vam.
autor: Vojkan T Bojović
2 коментара
Bojke, ma povedi me u ta tvoja Pljevlja, da konacno vidim bar deo od svega toga, sto ti pises i pricas. Nadam se da ce g. Nebojsa Bradic napraviti od ovog divnog romana dobru pozorisnu predstavu. I dobre citate si odabrao. A ja mislila ti samo kosarka,Zvezda,fudbal…Sta ti radis u banci? Pozdrav Dusica
Divno napisano o divnom romanu i porodici Poderegin i Bajić. Roman koji je toliko lijepog otkrio o našim Pljevljima , pljevaljskim porodicama, kulturi, običajima . Toliko emocija o događajima u našem gradu, koga na žalost danas nema, jer su ga ljudi poput njih napustili, a ovi koji su ostali potrudili se da rušenjem kuća i sokaka izbrišu svaki trag gospodi koja je šetala našom čaršijom.