09.06. 1940. Rođen u Pljevljima Vukašin Vuko M. Bezarević

09.06. 1940.  Rođen u Pljevljima Vukašin  Vuko M. Bezarević, profesor, pisac, humorista, pjesnik…

Vuko  je  rođen  kao  trećisin  ( Tomislav i Milenko i  sestra  Danica Njanja)  Mihaila Mika trgovca i majka Slavke rođ. Džuverović. Osnovno školovanje i  gimnaziju završio  u Pljevljima, a  studije jugoslovenske  i  svetske književnosti u Beogradu. Supruga  Tatjana Irić i  deca Mihailo Miki  i  Jelena.  Ko  je imao  sreće, imao  je  za  profesora u  gimnaziji  Vuka  M. Bezarevića. Nema  još  toga  ko  je  u  Pljevljima napisao   humanije, trajnije, vrednije  i  duhovitije  stubce  od  poč. Vukašina  Vuka. Trajni  su  njegovi „tragovi“ i  u ediciji „Tragovi“ i „Mostovi“, Ježu, i dr. Pisao  je  Vuko i poeziju  i  prozne  sastave,  ali ono  što  ga  svrstava u  red   velikih  pera  je  njegovo  humorističko – satirično  komuniciranje  sa  vremenom  i  ljudima u  njemu. Zastupljen  je  u  više  Zbornika  humorističko – satiričkog  karaktera, bivše  države   a  i  šire.  Kada  se  jednom  neko seti da  objavi  reprinte  Vukovog  pisanja, kao  što  to  radi  Politika  sa  Kaporovim, videće  da  je  Vukašin  Vuko  uvek  sa  nama i  u  Priči  o Golubu, Čivija, Učiti, učiti… ili ćutanje  je  zlato ( učiti, učiti i samo  učiti  druge!), Pismo  vjetru, Premlatimo  sirotinju, Srećina  sreća,  Zadnja  povorka, Divim  se  drugovima, Moje  uzvodno  izlaganje, Sve  teče, Baju  s ljubavlju – s  drskošću tvoj V.  Bezarević, Pikova  dama, Zavičaj, Najdalje otići je – nikuda….Vuko Bezarević, čovek tananih  emocija i  detektor  svih  ljudskih  mana , vrlina, poroka, sujeta, vlastoljublja, grandomanije… Šta  bi  nam  danas  napisao ,  i  kako  bi  primio onaj  prekor – upozorenje,   upućen preko Pv. Novina „Prigovor  na  humor“ iz 1969 ! Znao  je  u  nekim  stvarima  i  bolje  i  direktnije  od  Nušića da razotkrije ljude  i  događaje i  da ih  na  humorističko  vizionarski  način  saopšti  . Takva  je  njegova  satirična  kolumna još  iz  daleke  1971.  godine  „Crnogorski  u 5 lekcija“. Videvši  šta  nam  se  sprema , i  da  nam  dolazi  umesto  srpskog „maternji“  jezik,  Vuko  tadašnjim  „izumiteljima“ ovog  današnjeg,  poručuje: Trebalo  bi  vam nabaviti  novu mater, jer  ona  stara  zna  samo  srpskohrvatski. Trebalo  bi zatim  poput  nekih titogradskih  književnika ,  da  podjetinjimo  za  tu  priliku kako  bi  na jedan  prirodan  način ,  u  skladu  sa djetinjstvom, polako  i  bezbolno naučili  maternji  jezik. 

Novu  „mater“ smo  nabavili, a  bogami  podobro  i  podjetinjili ! Rezultati  su  i  osetni  i  vidljivi.

Boljelo  je  Vuka  Bezarevića ignorisanje  prošlosti  i  brutalan  raskid  sa  njom, jer  su  tako  nestale i  zaboravljene  mnoge  značajne  ličnosti, što  nije  bio  samo njihov  gubitak  već  i gubitak  za  kulturu   Pljevalja i šire. U  poslednjem  interviju koji  je  kao  sagovornik Ismetu  Šljuki   dao  godinu  dana  pred  odlazak iz zavičaja kaže: Brutalan  raskid  sa  prošlošću i  neinteresovanje  za  njene  vrednosti i  značenja  osiromašio  je  duhovno  ljude  u  ovom  kraju  i  donio,  kao  posledicu  diskonuiteta,  ravnodušnost  u  stvaralačkom  ispoljavanju…. Ko  od  mladih  zna  neto  više  o  manahu manastira  Sv. Trojica Gavrilu  Trojičaninu, prepisivaču  sa  književnim  darom, žali  Vuko  i  za  mnogim  drugim  ličnostima Pljevljacima, koji  su  značajna  imena  u  kulturi  i  nauci, dr. Urošem i Gojkom  Ružičićem, pa  Lazarom  Komarčićem  koga  su  nam  Pribojci  uzeli „bez borbe“, iako  je  on  i Pljevljak jer  su  mu  oba  roditelja  Pljevljaci i  on  se  osećao  Pljevljakom i  pisao  o Pljevljima  i i Pljevljacima, a Priboj nigdje  nije  ni  pomenuo!  

Godine 1976.  žiri  u  sastavu: Meša  Selimović, Vlada Bulatović VIB, Milovan  Vitezović,  i Slavko Lebdenski, dodelio  je  Vukašinu  Vuku  Bzareviću  Domanovićevu  nagradu za  njegovu  satiričnu  priču „Čovek  koji  kreira“.

Ta  Vukova  vizionarska  duhovitost, kojom  nam  je  još  pre  više  od četri decenije    saopštavao kakvi  smo i  čemu  smo  sve  „vešti“ i   namamljivi,  ostala  je  kao  i  kod  Nušića, aktuelan  do  današnjih  dana, što ga  čini  prisutnim  i sa nama  i  u  današnjim  danima i  događajima. Video  je  Vuko  da kad  nas  više  nije  ništa  sveto, časno  i  moralno, i  da  sve  to  pada  u  vodu  pred  ličnim  interesom,  kakvom  malom  dobiti  i  ćarom, nekim  boljim  položajem i  radnim  mestom, „studijskim“  putovanjem  i „ da  su  divljenja  upućena onima  koji  znaju  da  uzmu sve  što im  život  pruža“ i  da  su  misli  i  poruke  velikih  umova, poput  Njegoša, prevaziđeni i  da  bi  recimo  bilo  prikladnije  pevati: Blago  tome ko  lako i  dobro živi, imao  se  rašta  i  roditi.

Vukašin  Vuko  Bezarević, preminuo   je  u  Pljevljima 16. juna  1987.  godine.  U znak  sećanja  na  Vukovo  neprolazno  delo , u Pljevljima  se  svakog  juna  održava manifestacija „ Dani  humora  i  satire  Vuko  Bezarević“ koja  okuplja  veliki  broj  najpoznatijih  pisaca satire i  humora sa  prostora  nekadašnje  SRJ.

Vukašin  Vuko M. Bezarević , 09. jun 1940 – 16. jun 1987. „ČOVJEK  JE  DUŽAN ZAVIČAJU!“

Drugovi  iz  pljevaljske mladosti  na  Trgu  13.  jul, sleva Vuko Topalović, Dragoljub Bato  Ćopo M. Dajović i  Vuko  Bezarević.  Čuči  Žarko  K. Žugić

Čovek  koji  kreira,  za  koju  je  dobio  Domanovićevu  nagradu.

Crnogorski u 5  lekcija

Pobjednička pjesma – Prva nagrada  1979.  godine.