13. april 1941. poginuo u Gložanima Božidar Žugić (1916 – 1941) Inženjerski poručnik Vojske Kraljevine Jugoslavije
Božidar Žugić je rođen u martu , ratne 1916, a časno i herojski oprostio se od života dvadest pet godina kasnije, takođe u ratu, daleko od rodnih Pljevalja, u Bačkoj ravnici, kraj malenog mesta Gložana 13.aprila 1941. godine.
Sin Vukašina i Marije, unuke čuvenog vojvode Tripka Džakovića, priprepremao se na pljevaljskoj Varoši sa svojom braćom Savom, Aleksandram, Vitomirom i sestrom Savetom, za večnost koja će se dogoditi u jednoj minuti… Pamtili su da je u igri uvek bio Miloš Obilić sa mačem koji se bori protiv osvajača i tirana. Oduševljava se srpskom epskom poezijom. Kao đak Pljevaljske gimnazije i Literarne i Recitatorske sekcije SPD Bratstvo piše pesme, uglavnom o narodnim junacima. Ostala je sačuvana njegova pesma o srpskom uskoku Baju Pivljaninu, koju je objavio kao učenik Gimnazije u časopisu „Naša Iskra“ (4/1931, 7-8 jun) U osam stihova u osmercu Božidar veliča podvige “ srpskog sina, sokola Baja Pivljanina“, njegovo junaštvo i pogibiju.
Proleće je bilo i te 1941. godine. Samo dvadesetak godina posle dečije igre na pljevaljskoj Varoši, bezbrižnih dana u Pljevaljskoj gimnaziji i samo nekoliko godina od diplomiranja na Vojnoj akademiji u Beogradu, gde se ovaj gorostas isticao umećem, vojničkom hrabrošću i odlučnošću, stasitošću i lepotom, po čemu je ostao zabeležen u akademskim prospektima. Gotovo da nije bilo izloga beogradskih fotografa a da se na njemu nije nalazila neka od slika mladog poručnika iz Pljevalja.
Rat je Božidara zatekao na mađarskoj granici, u Desetom posadnom puku, koji se po naredbi Vrhovne komande povlačio prema Novom Sadu. Gložanska drama prema pričanju preživelih ( Radovan Popović) započela je 13.aprila 1941. oko jedan sat po podne. Kolonu je tada kod Bačke Palanke u selu Gložane, presekao hortijevski „brzi korpus“ u čijem sastavu su bile dvije brigade sa po jednim oklopnim i motorizovanim pukom, sa modernim nemačkim tenkovima i italijanskim tanketama „ansaldo – urus“, mađarske konstrukcije i proizvodnje. Odmah su otvorili vatru po koloni iznenađenih vojnika. Komandant Božidarevog puka, rezer. pukovnik Božidar Ristić, nosilac Karađorđeve zvezde i Obilića medalje, junak iz balkanskih i Prvog rata, procenivši da je situacija bezizlazna, pokušao je predajom da nešto spasi, mada je i sam znao da hortijevci ubijaju i civile a pogotovo vojnike i oficire.
Štefan Dudok, Slovak koga su mađarski fašisti poveli iz Bačke Palnke kao prevodioca opisaće kasnije, kada se o tome moglo govoriti, ovaj događaj u više verzija, što je bilo i povod za razne polemike sa publicistom Miloradom Jankovićem piscem knjige Apšrilski rat i Feljtona u Politici , maj 1973.
– Stajao sam između dva komandanta koja su razgovarala. Hortijevci su tražili bezuslovnu predaju i razoružanje oficira i vojnika, i oni su počeli da se grupišu sa podignutim rukama. Tada nam je prišao jedan lep i visok poručnik, crnomanjastog lica u pelerini. Prošao je pored postrojenih oficira , stao ispred mađarskog komandanta i počeo da viče na njega: Šta ti hoćeš kukavico ? Šta hoćeš? Hoćeš da nas zarobiš bez borbe ?
– Nisam smeo da prevodim, čekao sam i gledao unezverenog mađarskog oficira, koji se okrenuo prema meni i pitao: Šta hoće ovaj poručnik? Poručnik Žugić se zatim okrenuo svom komandantu:
– Gospodine pukovniče tako se ne brani otadžbina! Ja se ne predajem, jugoslovenski oficir se ne predaje, on može samo da pogine!
Milorad Janković koji se sa Jovano Lakićevićem, detaljno bavio događajem iz Gložana piše:
„Božidar je bio revoltiran do gađenja kukavičlukom hortijevaca. On nije mogao da podnese da on i njegovi vojnici budu pobeđeni od tih kukavica, koji se uzdaju u svoju neuporedivu nadmoć i zahtevaju poniznu predaju. On je svakako i nešto više rekao mađarskom komandantu nego što prevodilac Štefan Dudok navodi. Možda ga je čak pozvao da se odvoji od tenka i da se iogledaju oči u oči, pa kad je ovaj naravno to odbio , izvukao je svoj pištolj.“
Sve se odigravalo brzo, pričao je Štefan Dudok i 1964. godine Božidarovoj majci i njenom kumu Arseniju Vukoviću koji su došli na otkrivanje spomenika u Gložane.“Bio je crven u lepom licu . Nisam smeo da prevedem mađarskom komandantu šta mu govori. On je tada izvadio pištolj koji je držao u desnom džepu šinjela, pošao korak napred i pucao u grudi hortijevom komandantu… Tada je sa tenka iznad moje glave počelo da pucaju rafali, pao sam na zemlju, bio je haos . To je poslednje što sam video…Dugo sam ležao dok nisu sasvim prestali sa pucnjavom. Kada sam se podigao bilo je strašno, mnogo ubijenih oficira i vojnika, neki su bježali ravnicom, čuli su se jauci i razna dozivanja..Ali video sam kako pada i poručnik Žugić i samo sam to video…“
Dudok je bio svedok i mnogo toga drugog jezivijeg, ali ali razumljivo, navodi Janković, on neće o tome da priča. ( Politika, 30.5.1973)
Jedan od retkih preživelih iz pakla Gložana Radovan Popović, rezervni vojnik, navodi u Jankovićevoj knjizi: Najednom sam začuo usamljeni pucanj. Onda je mađarski vojnik sa tenka otvorio besnu vatru iz mitraljeza. Bio je to rafal koji je pokosio Božidara Žugića, a u svakom slučaju i pukovnika Božidara Ristića koji je bio dalje.!Tenkovi i oklopna vozila počeli su nas sa svih strana zasipati vatrom. Neki od vojnika bežali su ka hmeljišti i vinogradu na putu za Petrovac …
Meštani ovog pitomog sela, sahraniće nastradale vojnike, dovešće i popa Ljubišu Popovića iz Begeča da im održi opelo, samo mađarski fašisti neće dozvoliti da to urade poručniku Žugiću. Po posebnoj naredbi on će biti sahranjen van groblja. U crkvenom protokolu, sveštenik Popović će pored Božidarevog imena zapisati:
– Po izričitom naređenju mađarskih vojnih vlasti opelo zabranjeno zbog ubistva mađarskog komandanta…ali i imena nekolicine poginulih , koliko je njegov sin Marko Popović, kasnije grudni hirurg u N. Sadu uspeo da skine pločica sa poginulih vojnika i oficira, sve dok ga jedan hortijevac nije oterao: Todorović Sava, Trpko M. Veljanović iz Tetova selo Lešak telegraf. 10. tehn.posad.čete, Petronije Stojiljković, Prizren graničar 44. gran. Čete, narednik Bankarev Dina iz Banata …
Ovaj čin hrabrosti i odanosti oficirskoj zakletvi mladog poručnika Vojske Kraljevine Jugoslavije izazvao je divljenje u čitavoj porobljenoj Evropi. Komandant nemačke Druge armije feldmaršal Maksimilijan je tada za jedan list iz Budimpešte događaj iz Gložana 13.4.1941. godine, ovako prokomentarisao:
– Samožrtvovanje i kažnjavanje svog komandanta zbog predaje, najveći je moralni i patriotski čin pripadnika jedne armije, što je svojstveno samo srpskom ratniku i može da služi na čast vojsci koja takve pojedince ima.
Godine 1964. Božidar će ipak na večni počinak doći kod svojih drugova. Boračka organizacija ovog mesta, podići će skroman spomenik, pozvaće i staru majku Mariju da dođe na mesto pogibije sina heroja. Četrdeset godina kasnije kraj ovog spomenika biće postavljen još jedan, sa krstom i srpskim grbom, u znak večne zahvalnosti Božidaru i njegovim saborcima.
Odlukom Skupštine opštine Pljevlja na sednici održanpj 29. maja i 06. juna 2008. godine ,Krak ulice Save Kovačevića , desno od zgrade Elektrodistribucije , dobio je naziv ulica Božidara Žugića, a 2013. na mestu kuće Žugića i reprint biste sa mosta na Tari, bez stihova. Kratko jasno: Poručnik Žugić Božidar 1915 – 1941. Udruženje ratnika 1912- 1918. Možda je uz ono poručnik trebalo dodati i ona tri slova. Ako to nije bilo sporno 1964, zašto bi 2013 ?
Za poštovaoce Božidarevog herojskog čina, koji su uputili predlog Vladi Srbije još 2001. godine za posthumno odlikovanje
Božidara V. Žugića poručnika Vojske Kaljevine Jugoslavije, ostaje da sačekaju i ovaj april 2014. godine.
Kuća Vukašina i Marije Žugić na Varoši u današnjoj ulici V. Jakića, koji su kupili 1913. godine , po dolasku iz Prijepolja gde je Vukašin radio kao kamenorezac. Kasnije „hotelijer“ svog „Zlatibora“.
Božidar sa bratom Vitomirom poručnikom VKJ, ubijenom u Tepcima od strane partizanskih boraca.
Prva stranica Kartona (Dosijea) Božidara V- Žugića , sa Vojne akademije u Beogradu. Ličnih i službenih podataka, koje sam dobio angažovanjem g-đe Ljiljane Spaić službenice Vojnog arhiva iz Beograda. Aprila 2014. god. Hvala joj.
Tako izgleda oficir VKJ, i uvek na meti fotografa. Na ulici Beograda sa bratom Savom, tada poštanskim službenikom, ubijenim 1942 od partizanskih boraca.
Aleksandar Aćun V. Žugić , poručnik drugog konjičkog puka , reprezentativac u konjičkom sportu, član pljevaljskih sokola i prvak u gimnastičkom višeboju Užičke sokolske župe. Nastradao 1940. godine u Virovitici, na jednom treningu, padom sa konja.
Aleksandar Žugić, i Miroslav Cerar da mu pozavidi
Spomenik Božidaru i njegovim palim saborcima podigla je u Gložanima boračka organizacija ovog mesta, angažovanjem predsednika Mihajla Fabrija. Kada na njegov poziv borcima Pljevalja niko nije odgovorio, došao je u Pljevlja da lično pozove majku heroja, koja ga je i posinila. Doći će Fabri još jednom u Pljevlja, na Marijim večni ispraćaj. Sa kumom koji je Boža i krstio, učiteljom Arsenijom Vukovićem( prvi s leva) otićiće Marija na mesto pogibije svog Obilića. Bilo je to 15. oktobra 1964.
Kada je došlo neko novo vreme, neki 21. vek. Pripadnici jedne stranke htedoše da poruše spomenik sa petokrakom podignut još 1964. Bogami nedadosmo, jer hrabrost je bila uraditi to poručniku koji je poginuo za Kralja i otadžbinu i to 1964. Hvala i generalu Obradu Cicmilu. Ostali se kao što je poznato nisu oglašavali. A sadašnje priče su samo priče…Bili su u mišijim rupama.
99-2 „Besmrtni poručnik u smrt sa osmehom“ dokumentarni film koji je snimila Božova sestričina Ranka Velimirović, majstor kratkog i dokument. filma, supruga poznatog filimskog stvaraoca poč. Zdravka Velimirovića. Premijerno prikazan u Pljevljima SC Ada, 19.04.2008. kao i na TV Pljevljima.
. Govor u stihu koji je kum Arsenije Vuković učitelj, napisao i pročitao prilkom otkrivanja spomenika u Gložanu 1964. pročitajte OVDJE
U pisanju ovog teksta koristio sam dokumenta:
- Vojnog Arhiva Srbije
- Milorad Janković: Aprilski rat, Politika 1973.
- Jovan Lakićević: Prilog udžbenicima istorije, Ekspres politika, april 1972.
- prof Jovan Petrović: Odlučnost Božidara Žugića , PV novine,15.april 1967 ( jedan od prvih tekstova o Božidaru u Crnoj Gori)
- Đ. Jauković: Podvig koji se pamti, Vojnik, br. 423, 26.3. 1963.
- Milorad Mišo Joknić: Heroj bez ordena i pomena, PV novine 15.jun 2003.
- Dokumentacija i fotografije porodice Božidara Žugića, njegove poč. sestre Savete i sestričine Ranke Velimirović i njene porodice. Hvala im.
autor, Vojkan T Bojović
