Ovo pismo je prije desetak godina poslato starijem gospodinu koji je, kad ga je pročitao, zauvijek shvatio da, ma koliko bježali od samih sebe, ipak, ne možemo pobjeći.
Pismo glasi:
„Dragi Milovane,
Druga djeca prohodaju sa godinu ili dvije. Iako imam već osamnaest godina tek se odlučujem da napravim prvi korak. Plašim se, strepim, dvoumim, zastajkujem, ali je želja koja u meni zrijeva toliko dugo, ipak nadjačala.
Zovem se Milica! Za druge ljude se ni po čemu ne razlikujem od svojih vršnjakinja, ali ja znam da u sebi nosim nešto što me čini drugačijom, što mi je stalno u mislima i u snovima, nešto što me grize, muči i što mi ne da zaspati. Odrasla sam uz majku. Ni to nije ništa neobično jer je takvih bezbroj. Neobično je to što su ovo prve moje riječi koje upućujem svom ocu. Prve i najskuplje. Zato ove moje riječi mogu da budu sve drugo osim laž, jer Bog ne oprašta ako se otac laže.
Moja majka se zove Nevena. Da li ti ovo ime išta znači? Da li ti je ikada ovo ime išta značilo? Kada si je poslednji put zagrlio? Koje su bile tvoje i njene poslednje riječi na rastanku? Zašto ste se rastali? Kada si je poslednji put vidio? Da li bi je sada poznao? Da li si je volio i da li je ona tebe voljela?
Koliko teških pitanja? Izvini oče, ali to su ona pitanja na koje sam od majke davno dobila odgovore, a sada ih molim i od tebe.
Majka mi je kazala da sam ja dijete vaše beskrajne ljubavi i vašeg nesporazuma.
Dovoljno sam odrasla da znam šta sve može da se desi između mladića i djevojke. Znam da jednog trenutka može sve da nestane a da ostane neka sjemenka koja čudom preživi i izraste u stablo. Ja sam ta sjemenka i ja sam to stablo izraslo iz tvoje i njene ljubavi, iz tvog i njenog nesporazuma, zablude, nesmotrenosti, naivnosti, nepažnje, inata, ponosa i ko zna čega još. Ja sam ta kojoj je jedno oko tvoje, a drugo njeno, jedna vlas kose tvoja, a druga njena i pola srca tvoje, a pola njeno. Ja sam ta u čijim venama je pomiješana tvoja i njena krv, ne mojom već vašom željom.
Ja sam dokaz vaše ljubavi i vašeg nesporazuma i pred Bogom i pred ljudima.
Cijelog života se pitam da li ja za tebe uopšte postojim i ako postojim da li me smatraš svojom?
Osamnaest godina je puno vremena, a vrijeme kako prolazi nanosi prašinu na ono što je prošlo. Mi svakog dana pospemo po prošlosti po šaku praha, po onom čega nećemo da se sjećamo i o čemu nećemo više da znamo. Koliko si ti bacio šaka praha po onom trenutku kada si odlučio da moja majka za tebe prestane da postoji i da te nije briga da li ona ima nešto tvoje?
Ja sam ta koja nema više snage da briše tvoju prašinu zaborava iz svojih očiju. Ja sam ta koja ne može da se pomiri sa tim da je jedino što joj je otac pružio zaborav i samo zaborav.
Pitam se, šta ako ti u svojoj duši već odavno znaš svaku moju riječ ali te je strah i sram da me potražiš i da kažeš šta si mi i ko? Sve razumijem i sve sam spremna da razumim.
Oče, ja od tebe ništa ne tražim samo da mi kažeš jednu riječ.
Volim te, oče!
Tvoja Milica.“
autor, Rajko Palibrk
