Veliki župan Stefan Nemanja , rodonačelnik dvestagodišnje dinastije Nemanjića, imao je tri sina: Vukana, Stefana i Rastka. Rastko se rodio oko 1175. godine i još od detinjstava voleo je knjigu, molitvu i misao o boljem, lepšem i mirnijem čovekovom životu, dok su se Vukan i Stefan pripremali za vojničke i državne poslove. Zato je sa sedamnaest godina otišao u Svetru Goru Atonsku koja je u to vreme bila za Pravoslavlje ne samo centar monaštva , nego i velika riznica kulture i kulturnog stvaralaštva. Tu se Rastko i zamonašio. Nemanja je sinu slao dosta novca da može darivati svetogorske manastire , naročito Votoped. U koji je Sava došao kao monah. Značajan period u životu Sv. Save bio je dolazak u Svetu Goru njegovog oca koji se na Blagovesti 1196. ostavio svoj presto sinu Stefanu, a sutradan se zamonašio kao i njegova žena Ana. Nemanja kao monah ode u manastir Studenicu , a Ana kao monahinja Anastasija u ženski manastir Sv. Bogorodice u Toplici. Posle godinu dana napusti Nemanja Studenicu i ode svom mezimcu Rastku- Savi u Svetu Goru. Velika Savina ideja da se posveti svome narodu , nikada ga nije napuštala. Poštujući svoj monaški život i molitve, on odlazi među narod kao prosvetitelj i učitelj, podiže crkve, uči sveštensvo i narod, veri, poštenju, pravdi, a najviše ljubavi ( Uskliknimo s ljubavlji !) ali prenosi i korisna znanja u pogledu poljoprivrednih i drugih poslova, neophodnih u životu, iskorenjivanju zlih navika…Brzo je uočio potrebu za sposobnim sveštenstvom koje će se o tome brinuti, jer Grčki i drugi strani sveštenici nisu to mogli. Sve to uobličio je kroz stvaranje samostalne (autokefalne) Ssrpske crkve. To postiže od Carigradske patrijašije 1219. godine uz izričit uslov „da samo Sava može biti arhiepiskop srpskih i pomorskih zemalja“ .Za središte arhieskopije Sava je odredio Žiču, zadužbinu svoga brata Stefana. On i njegobv brat su prvi pravi srpski književnici.Savini opisi Nemanjine smrti, kao i delovi Nemanjine biografije i Hilendarska povelja Stefana Prvovenčanog , predstavljaju vrhunske domete stare srpske književnosti. Umetnička dela koja su rađena po njihovim idejama i nadzoru spadaju u najdragocenija umetnička dela u svetu : Studeničko raspeće, žički „Mučenici“, mileševski „Beli Anđeo – vesnik vaskrsenja“, samo su deo velikog civilizacijskog dostignuća, koje prekoostalo kroz vekovne patnje i razaranja srpskog naroda i zemalja, a koje svedoči o velikoj reci srpskog kulturnog bogatstav i umeća, koja je potekla iz plemenitog, humanog i umnog nemanjićkog izvora.
Slava Bogu za sve , bile su poslednje reči ovog velikog i umnog čoveka sveca, nj izgovorene u Trnovu, gde je umro 14. januara (po starom kal) 1236.godine i sahranjen. Vest o Savinoj smrti bila je u Srbiji bolna, nešto kao i danas, između tuge , pijeteta i straha. Ali, u narodu je ostalo sve ono što je Sava radio, učio, blagosiljao… Svetosavlje kao neprevaziđeni stepen humanih i pravih vrednosti svih dosadašnjih civiliѕacija. Samo zahvaljujući njemu održalo se kroz vekove naše kandilo vere i plamen pravoslavlja.
Njegov bratanac, kralj Vladislav, lično ga je iz Trnova 6.maja 1237. preneo u svoju zadužbinu manastir Mileševu kod Prijepolja, tada kult Sv Save još više raste ne samo u Raškoj nego u svim srpskim zemljama .Srpski ustanici u Banatu nose zastave sa likom Sv. Save itd.. Sinan paša uzima svete mošti, nosi ih na Vračar i baca u plameni oganj.. Bilo je to 27.aprila – 10.maja 1594. godine. Danas je na tom mestu jedan od najvećih pravoslavnih hramova posvećen ovom prosvetitelju, bogougodnom čoveku, mirotvorcu duha i ljubavi među ljudima. U himni Sv.Savi narod ovekoveči: Sinan paša vatru pali / Telo Svetog Save spali / Al’ ne spali slave/ Niti spomen Save.
Narod je znao da ceni trud, umeće i ljubav koju mu je Sava poklanjao. Koliko je mesta sa njegovim imenom sačuvano u burama proteklih vekova: Savina voda, Savinac, pa sve do našeg Savinog lakta…Koliko je molitvi, praštanja i usklika ljubavi poteklo od tih dana tog 27. januara…
PROSLAVE Sv. Save u Pljevljima
Manastirski tefteri raško – prizrenske eparhije beleže to već vekovima, a po pregledima štampe, uglavnom Carigradski glasnik i i Bosanska vila. Ljubomir Durković Jakšić beleži jedan takav članak povodom proslave u Pljevljima 1893. godine. Svečanost je počinjala službom u m-ru Sv. Trojica , gde se sekao slavski kolač. Uvek je neko od građana ) uglavnom imućnijih, bio domaćin slave , zatim se pevajući išlo do škola, i konačno na mesto iѕvođenja programa ( škole, pivara, SPD Bratstvo…) koji je počinjao pevanjem himne Sv, Savi . Zatim bi neko od čitelja ili učenika. govorio o životu i radu Sv. Save, a učenici pevali i recitovali pesme o svom prosvetitelju.. Na priredbama se prikupljala pomoć za srpske škole i đake., a imena priložnika bila bi objavljivana u „vilajetskom listu“. Interesantno je da priložnici za školski fond nisu bili samo iz Pljevalja kao Todor Rosić učitelj, Stevo Bajić, braća Šećerović, Mihajlo Živković, Diko Grujičić, Todor Vukojičić sveštem, Murat beg Selmanović, Filip Đurašković, Đene Đenisijević, Todor Nedić, mehandžija, Sulejman paša, Mehaga Bajrović, Vule Dragašević, Jovo Milinković … i dr. već , već Srpska banka iz Zagreba, NN iz Skoplja, Vaso Stevović i Gavrilo Borisavljević iz N. Varoši , Pevačko društvo iz Sjenice, Samuilo Davidović trg. Čajniče, Marija Kuburović učitelj.N.Varoš, Luka Grujičić trg.Foča, Perklija Morant komisionar, Zamfir Zamfirović, trg Skoplje,Dušan Đ. Nikić učitelj N. Pazar… i dr
A novinska hronika (Car. Glasnika) beleži i proslavu 1898. . Govor je održao učitelj Todor Rosić ( brat patr. Varnave prim VB) a domaćin slave je bio Josif S. Bajić, a za sledeću godinu javio se Milan D. Grujičić, trgovac… I tako sve do 1941. Posle 1945, Savindan je imao samo obeležje u pravoslavnim hramovima. I tako sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka Sada se akademije izvode na javnim mestima, poljorišnim salama, sportskim dvoranama i sl. , kao što su to drugi činili uvek.
Sečenje slavskog kolača na Savinda, 1965 –’?-sveštenici protojereji Milan D. Krezović levo i Ratko V. Gospić desno, Domaćini slave Jestrovići, pored njega u naočarima pojac Mujo Miloš Taušanović. Žena sasvim desno, majka Bora Cerovića…
Savindan u Pljevljima ‘plakat- 1937. Dokument. V. Bojović
Proslava Savindana u Pljevljima 1898. Car.glasnik,19.3.1898
autor, Vojkan T Bojović
