Dogodilo se… 27.11.1891. rođen u Pljevljima dr Uroš S. Ružičić

27.11.1891. god. Rođen u Pljevljima  Dr UROŠ  S.  RUŽIČIĆ, akademik, pedijatar  svjetskog ranga, jedan od osnivača materinskog  doma (Sada Dečije klinike u Tiršovoj ulici) Neonatološke  klinike u Beogradu, čija je knjiga „Vi  i Vaše  odojče“  doživela dvadesetjedno  izdanje. 

Osnovnu školu  i  nižu gimnaziju završio  je  u Pljevljima, u teškim  uslovima, pogotovo  poslije  smrti  oca  Spasa terzije, pa  je  sav  teret  pao  na  majku  Milicu ( rođ. Antonijević) koja  je  radila  po  raznim  imućnijim  kućama i  tako prehranjivala  i  školovala  nejaku  dječicu. Kao  izuzetno  talentovan  učenik, Uroš  je primljen  kao  pitomac u  internat Više  srpske  gimnazije  u Solunu. I tu  je  brzo  primećena  obdarenost  mladog Pljevaljka  za književnost, strane  jezike i humanitarne  nauke. Njegov  školski  drug prof. Đorđe Popović, govorio  je  za Uroša, da  je  znao napamet čitave  citate i  misli  velikih pisaca, naše  narodne  epske  pjesme  i  poslovice, koje  je  uvijek  znao  upotrebiti  na  pravom  mjestu i u pravo  vrijeme….U gimnaziji  je  pisao  poeziju,  a  svoju  prvu pripovetku iz folklora pljevaljske  čaršije, štampao  je  u  Bosanskoj  vili 1909.  godine i  dobio  svoj  prvi  honorar i  pohvale. Kasnije  je  objavljivao  i  u „Carigradskom  glasniku“.  Svi  njegovi  drugovi  mislili  su  da  će  biti  veliki književnik. Pored književnosti i  muzika  je  bila velika  Uroševa  ljubav. Svirao  je  violinu  i  violenčelo. Sav  taj talenat  i  umeće, odvode  Uroša posle  položene  mature  u Skoplje na Filozofski  fakultet, odsek  za  književnost, ali  je  već  posle  prvog  semestra prešao  na  studije  medicine  u Carigrad. U balkanskim  ratovima  učestvuje  kao lekarski  pomoćnik, gde  se  ističe  znanjem i  hrabrosti, pa  je  odlikovan medaljom  Osvećeno  Kosovo i Krstom  milosrđa. Posle  rata nastavlja  studije u Bordou, ali  ih izbijanjem  rata 1914. prekida i   kao trupski  lekara  srpske  vojske  savlađuje  albanske gudure, šiptarska  zverstva, i bolesti  na Krfu. Uroševo požrtvovanje, lekarsko  umeće, znanje  jezika ( Francuski, engleski, grčki, turski) imenuju  ga  za  ađutanta načelnika  saniteta 3. srpske  armije. Po završetku Prvog  sv.rata, nastavlja studije u Beogradu koje  sa  uspehom  završava. Lekarski  staž obavlja u Zagrebu, a onda na  lični  zahtev obraća  se Ministarstvu zdravlja sa molbom za premeštaj u Pljevlja. Tako  je od 1920. kao  lekar  sreza  boljanićkog ostao  sve  do 1923. Ostalo  je  upamćeno  njegovo požrtvovanje  oko  lečenja  i  nege  svojih  zavičajaca, kao  i  njegovo  angažovanje i  muzički  talenat u  radu  Srpskog  pevačkog  društva Bratstvo. Po povratku u Beograd, zapažen je njegov  rad u  Srpsko – engleskoj  bolnici, pa  ga kao Rokfelerovog  pitomca Medicinski  fakultet  šalje na  usavršavanje u Ameriku, odakle  se  vraća  sa  najboljim  ocenama i  pohvalama. U Beogradu  se  angažuje na  otvaranju Materinskog  doma, i  odriče svog  honorara i  drugih  prinadležnosti. Dugo  vremena  stanovao  je u  jednoj  od  prostorija  te  ustanove! Za taj  svoj  rad Meterinski  dom ga  proglašava  za  svog Dobrotvora, a na ploči  zahvalnici koja  još  uvek  stoji na  Neonatološkom  institutu  u Beogradu,  on umesto  svog  imena upisuje  svoju  majku Milicu S. Ružićić. To  je  činio  i  u  drugim  humanim i  dobrotvornim akcijama ( Dečija klinika, izgradnja hrama  Sv. Save, obnova  i  izgradnja bolnica  i  klinik…)  Malo  je  poznato, ali  sasvim  sigurno, da  je  Dom zdravlja u Pljevljima , podignut 1928. godine iz Rokfelerove  fondacije, bio  rezultat  angažovanja dr Ružičića. U zvanje  vanr.prof. Medicinskog fakulteta zatekao  ga je fašistički  napad  i okupacija Srbije, pa je odveden kao  taoc  u logor  na Banjicu, odakle  ga po  potrebi  posla  vraćaju na rad u  dečiju kliniku. Godine 1949. izabran je  za  redovnog profesora, a 1958. SANU ga  bira za vanrednog a 1963 za redovnog  člana.

Njegov  stan u  beogradskoj Deligradskoj  ulici  br.22 gde je živeo sa  suprugom dr Radmilom, bio je  uvek i u  svako  doba  otvoren za  sve  male  pacijente, bez  uputa  i overenih  knjižica !  Na  žalost, ironijom  života, nije  imao  svoju  decu. Na ispraćaju dr Ružičića njegov  prijatelj i  saborac prof. Đorđe Popović reče: E moj Učo, lečio  si  čitavog  života tuđu  decu, a Bog ti  nije  dao da imaš  svoju !  Ali, i  sva  ta  „tuđa“  deca,  danas se  ne  samo  sećaju ovog  velikog  humaniste, plaćaju njegovo grobno  mesto, već vode akciju da  posmrtno  dobije  status  zaslužnog  građanina Beograda, i  da  njegova večna kuća na Novom  groblju bude u pažnji i  brizi grada , jer brojne  su  njegove  zasluge za srpsku  medicinu  i  zdravstvo,  a  i  šire, o  čemu  svedoče  priznanja, medalje, ordeni, naši  i  drugih  zemalja i institucija.

Odlukom Skupštine Pljevalja, od 06.juna 2008.  godine i  jedna  od ulica doktorovog  zavičaja  nosi njegovo  ime. ( Od Milet bašte  do  Jalije).

autor, Vojkan T. Bojović