Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору
На данашњи дан, 6. новембра 1787. године, рођен је српски, језички и правописни реформатор Вук стефановић Караџић.
Он је један од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, генијални самоук који је направио одлучан преокрет у српској литератури, која је од његовог времена добила изразито национално обиљежје.
Вук Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака у Тршић. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из села Озринићи из околине Никшића.
Прва слова је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био једини писмен човјек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.
На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно вријеме је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки.
Не успјевши да се упише у карловачку гимназију, Вук одлази у Петриње, гдје је провео неколико мјесеци учећи њемачки језик. Касније стиже у Београд гдје ће упознати Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља.
Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је затим разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.
Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболио и отишао на лијечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена.
Потпуно хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је кратко вријеме у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.
Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Аном Маријом Краус, којом се оженио.
Вук и Ана имали су много дјеце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у дјетињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина).
У Бечу је Вук такође упознао цензора, Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савјете, Вук је почео са сакупљањем народних пјесама и са радом на граматици народног говора.
Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.
Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас је Вуков и Доситејев музеј.
Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“.
Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно вријеме и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године.
Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за предсједника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.
Као година Вукове побједе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дјела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. четири године након његове смрти.
Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
Izvor: in4s.net
