Uspješan novinar i satiričar bez dlake na jeziku, prve aforizme i satirične priče objavio je u “Pljevaljskim novinama”. Da će novinarstvo biti njegov životni poziv naslućivao je još od gimnazijskih dana. Srećan je i zadovoljan zbog porodice, sinova, posla koji voli, koji uspješno radi i od koga može da živi.
Ranko Pivljanin (52), novinar Blica, iako u Beogradu živi 33 godine, rodnih Pljevalja nikada se ne odriče. Božić i krsnu slavu Svetog Arhanđela Mihaila slavi u Krćama u porodičnom okruženju. U Pljevlja dolazi makar pet puta godišnje.
– Obnovio sam sa bratom porodičnu kuću u Velikim Krćama u koju obožavam da dolazim. Otac je davno umro, u 44-oj godini. Ostao mi jedan kofer sa njegovih putovanja u kojem čuvam nagrade koje sam dobijao, a među njima je i ona za najboljeg mladog satiričara Jugoslavije 1992. godine. Majka Ikonija, mudra žena iz Pive, umrla je u avgustu ove godine. Sećam se leti kada bi plastili, a ja sam voleo da čitam, majka je govorila ”Ostavi je, vatrom izgorela”, misleći na knjigu koju sam uvek imao uz sebe – priča Ranko sa sjetom i dodaje da je njegov pradjeda bio Bajo Pivljanin, pripadnik Kraljeve vojske, ratnik i domaćin. U svoje vrijeme bio je predsjednik gotovuške opštine i nosilac Obilića medalje, vođa Raoničke bune, poginuo je 1943. godine u Hercegovini u 63. godini, a njegove kosti potomci su 1978. prenijeli u mjesno groblje u Velike Krće gdje je sahranjen po drugi put, dok je djeda Savo bio u partizanima.
– Pljevljaci su narod koji se nije mnogo promenio, uz svu muku ostali su dobri ljudi. Pljevlja su žrtvovan grad zbog gramzivosti i nebrige vlasti. Da je samo jedan promil novca ostvarenog ovde od pljevaljskih prirodnih bogatstava ostajao ovom gradu ne bi ljudi bežali iz Pljevalja – naglašava Ranko koji je nakon završenog fakultata Političkih nauka ostao u Beogradu.
– Zanimljivo je kako sam na prijemnom ispitu za fakultet prošao upravo zahvaljujući tekstovima objavljenim u „Pljevaljskim novinama“ dok sam još bio gimnazijalac. Prvo sam upisivao Filozofski fakultet, a onda sam otišao u vojsku. Pokojni stric mi je govorio „Šta će ti fakultet i diploma iz onoga što je Pivljanima po prirodi dato“? Napustio sam i iduće godine upisao Jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu i Fakultet političkih nauka na kome sam diplomirao novinarstvo. Na prijemnom na Političkim naukama na pismenom delu ispita bez problema sam uradio esej o Perestrojci jer sam uveliko čitao štampu, ali za usmeni deo ispita se nisam spremao pa sam potegao adut iz zavičaja.Komisiji sam pokazao isečke iz „Pljevaljskih novina“ sa mojim aforizmima, a profesor Miroljub Radojković je pažljivo pročitao i pitao me odakle sam i da li sam zbog tekstova imao probleme. Rekao sam da nisam, a on je odgovorio da me onda nisu uzimali za ozbiljno. Tako sam prošao prijemni i bio među prvih deset primljenih studenata. Inače, jedan od mojih prvih „univerziteta“ bila je biblioteka mog tetka Milorada Markovića, čuvenog profesora srpskog jezika i književnosti u pljevaljskoj gimnaziji – kaže Ranko.Tokom srednjoškolskog školovanja stanovao je kod tetke Jelice, njegove supruge, i na raspolaganju su mu bile najprobranija dela domaće i svetske književnosti, tako da je na vrijeme obavio sve „kondicijske“ pripreme za studije a potom i za bavljenje novinarstvom.
– Tu sam se „otrovao“ poezijom Jesenjina, Puškina, Ljermontova, Bodlera, Rakića, Dučića, Miljkovića i ostalih velikana pesničke reči, tu sam „bistrio“ Selimovića, Andrića, Lalića, Daviča, Dostojevskog, ispred tih čarobnih polica su nastajali moji prvi stihovi i prvi rukopisi. Ne mogu da ne pomenem i velikog prijatelja i kolegu, pljevaljskog novinara Milorada Miša Zečevića koji je bio prvi čitač mojih ranih radova, a bogami me prati i danas. Iskreno, nije mi mnogo bitno šta mi u Beogradu kažu o mojim tekstovima ali Mišovo mišljenje uvažavam. I ako on kaže da nešto ne valja, onda sigurno ne valja. Ako aminuje onda je sigurno dobro – objašnjava Ranko.
Da je vrijedan i posvećen svom poslu dokaz je i Rankov angažman tokom studija. Još dok je studirao radio je kao novinar i urednik u „Studentu“, istovremeno i u „Ošišanom ježu“ – najstarijem satiričnom časopisu na Balkanu u kome je bio i zaposlen nekoliko godina i na angažman u “Ježu” gleda kao na najsvetliji trenutak karijere.
Inače,zahvaljujući poklonicima satire i entuzijastima “Ošišani jež” i danas izlazi četiri puta godišnje a njegova redakcija je decenijama vezana i za Pljevlja kao jedan od osnivača Jugoslovenskih dana humora i satire “Vuko Bezarević”, a “Jež” je pomogao i osnivanju Muzeja humora i satire u Pljevljima, jedinstvene institucije te vrste na Balkanu. Od zarađenog honorara kupio je prvi automobile već na drugoj godini studija, pušio čuveni sarajevski „marlboro“ i mogao da se školuje bez ičije pomoći.
„Nije ovo pornografija, to se borimo za goli život“ prisjeća se Ranko prvog aforizma objavljenog u “Ošišanom ježu” davne 1986. godine. Od aprila 1997. godine zaposlen je u Blicu, a pisao je deset godina i za Politiku, a početkom devedestih godina bio je reporter Borbe. Po Rankovim riječima, uz sve prednosti i ljepote koje ovaj posao nosi, ono ima i svoja ograničenja, naročito u vremenima kada centri moći pokušavaju da od novinarstva naprave sopstvenu propagandnu mašineriju a novinare pretvore u sluge. Na žalost, danas prisustvujemo priličnom sumraku ove profesije koja se drži o dlaci entuzijazma, hrabrosti pa i žrtve pojedinih poslenika ove profesije. Generalno, ono je devastirano.
– Kažu da je novinarstvo najlepša profesija na svetu ako se napusti na vreme. Ja sam, očigledno, propustio trenutak da ga napustim ali se ne kajem. Donelo mi je mnogo lepih poznanstava i još lepših putovanja širom planete a i omogućilo mi je da ostvarim moj dečački san – da imam zanimanje koje nema radno vreme. Gledao sam radnike kako po ciči zimi, gazeći sneg do kolena u cik zore trče u fabrike gde im je posao počinjao u šest ili sedam sati i govorio sebi: možeš da radiš šta god hoćeš ali uz sirenu ili zvono nećeš ići na posao. I, Bogu i novinarstvu hvala, nisam. Na žalost, danas se novinarstvo u Srbiji svelo na propagandu i blaćenje, i glavnu reč vode štampane stvari koje se prodaju pod lažnim imenom novine. Ja ih zovem toaletoidi ili blatoidi.Žao mi je kolega koji to rade i pitam se šta će ti ljudi da rade kada se vlast promeni ako sledeća ne bude računala na njihove bedne usluge? Kada bih došao pred izbor da moram da radim u tim novinama radije bih se vratio u Krće i pekao rakiju – naglašava Ranko. Možda je zato, kaže, i obnavljao dedinu kuću.
– Ipak, uz sva iskušenja i padove, ponosan sam na Blic koji je tokom svih ovih godina sačuvao integritet, posebno Blic nedelje u kome sam neposredno angažovan. U uslovima kada tiraži padaju mi se dobro držimo, što uliva nadu da još postoje ljudi koji hoće da pročitaju nešto izvan telesnih mera takozvanih pevačica i ostale prostitucije koja se promoviše kao vrhunska vrednost i primer omladini – ističe Ranko.
Smatra da će štampani mediji opstati i pored poplave raznih portala.
– Važan je sadržaj. Ljudi su pisali i na zidovima pećina, na glinenim pločicama, na pergamentu, na kraju na papiru. Potpuno je irelevantno na čemu se piše, uvek će morati da postoji sadržaj. Blic je, inače, prvi krenuo u ovu digitalnu priču i sada je najčitaniji portal – kaže Ranko.
Ranko naglašava da su svi uspjesi i napori u životu, posebno oni koji se mjere novcem i takozvanom slavom, manje – više besmisleni, a da je jedina istinska vrijednost u potomstvu.
– Imam dva sina na koje sam ponosan: Aleksandra, apsolventa Političkih nauka i sportskog komentatora i dvoipogodišnjeg Andriju iz drugog braka koji su moje najveće bogatstvo. Supruga je takođe novinar ali radi u Ministarstvu prosvete – kaže Ranko.
Izvor:Pljevaljske novine
