Po završetku Drugog svetskog rata počela je 1947. godine izgradnja Doma kulture . Bilo je to vreme tzv. Prve petoljetke u čijem konceptu je bila i izgradnja domova kulture, škola, zadružnih domova po selima i sl. …. Zahvaljujući tadašnjem opštinskom rukovodstvu na čelu sa Vukom M. Dragaševićem , Vukom Radovanovićem, i dr., ovaj velki kulturni objekat izgrađen je u planiranom roku. Odmah po dobijanju kredita za ovu namenu u iznosu od 14. miliona , nabavljen je brzo jedan tipski projekat iz Titograda i počelo se odmah 1947. godine sa gradnjom. Najteži deo zadatka bio je izbor lokacije. Trebalo je naći prostor za objekat koji u osnovi obuhvata skoro 100 ari i uz to locirati ga na mesto koje će funkcionalnošću zadovoljavati sve potrebe kulturnih poslenika i građana , a istovremeno biti sa trgom novo jezgro grada. Tako je novi Dom kulture lociran na prostoru nekadašnje pijace „pazarišta“ sa obe strane potoka Zlodola, poznatog u prošlosti po svojoj „zloj“ ćudi tj poplavama, kao i deo nekadašnje Arap – mahale. Dodatni problem gradnje bio je nedovoljno ispitan i mekan teren sa dosta podvodnih voda , kao i vlasnici kuća koje su morale biti porušene Ipak, rukovodilac gradnje majstor Todor M. Bojović ( 1900 – 1987) dao je predsedniku GNO Vuku Dragaševiću (1924) garanciju da će dobro urađeni temelji savladati 100 godina.! Evo teče 69. ! U tekstu za titogradsku “ Pobjedu“ 27. avgusta 1947. godine pesnik Mišo Janićijević sa osuševljenjem piše: PLJEVLJA OD KASABE POSTAJU GRAD,:
Rukovodilac radova na svim tadašnjim objektima u Pljevljima bio je Todor M. Bojović (1900 – 1987), „oličenje našeg starog i novog neimarstva“ kako u gornjem tekstu zapisa daleke 1947. tada novinar, pesnik Mišo Janićijević. Nije ostalo nezapaženo Todorovo umeće i rad od jutra do sutra: Udarnik, Medalja rada…i obkejti koji i danas traju, svedoci su svega toga.
Detaljnije o izgradnji Doma kulture u Pljevljima , dao sam u knjizi „Pljevlja i Pljevljaci– 2“ ( V. Bojović i S. Stračević, Bgd. 2005), Pljevaljskim novinama .01.9.1999) , pvportal. me i dr.
Vuko M. Dragašević ( 1922) u sredini sa Pavlom Pavlovićem i Ilijom Lopušinom prilikom gradnje Doma kulture 1949. godine, bio je idejni arhitekta izgradnje jednih novih Pljevalja.
Bez obzira što objekat nije bio u potpunosti završen, priveden je osnovnoj nameni. U njemu su svoju delatnost mogli obavljati u , za to vreme, izuzetno dobrim uslovima, Gradska narodna biblioteka, Zavičajni muzej, DTV Partizan u sali sa svim tada postojećim fiskulturnim spravama i rekvizitima, plesnoj sali i pratećim prostorijama, KUD Volođa, Muzička škola..Kasnije i Međurep. Zajednica… Ipak, najbolje je primljeno Gradsko narodno pozorište, koje je dolaskom Mirka Simića iz cetinjskog pozorišta, za upravnika i reditelja, transformisano u profesionalni sastav, i bilo jedno od najboljih u republici i okruženju.
Vuka Dragaševića sam sreo na Cetinju u hotelu „Grand“ baš kada sam se spremao da napustim njihovo pozorište. Vuko mi je predložio da pođem sa njim pa “ da ono pozorište ili napravimo ili zatvorimo“. Bio sam skeptičan, ipak, video sam u njemu kulturnog čoveka a i sam poziv je bio izazovan, pa sam došao sa suprugom Mirom i sinom Đorđem u Pljevlja.
- Ovako je „OSNIVANJE, RAD, I UKIDANJE PRVOG PLJEVALJSKOG PROFESIONALNOG POZORIŠTA“ zapisao Mirko Simić, upravnik, glumac , režiser.
Na žalost, na predlog Savjeta za prosvetu i kulturu C.G ukinuta su 1958. sva pozoršta u republici sem titogradskog. Neka su se vrlo brzo obnovila, pljevaljsko za šest decenija još nije.
Ali, nije to samo razlog ozbiljnog propadanja ovog objekta već prvih godina njegovog rada. Samoinicijativno, prepravljanje, prostorija i čitavih spratova, elementarno neodržavanje i nebriga, pretvorili su ga u ruglo grada. Velelepna saala je posle prestanka rada preduzeća za prikazivanje filmova „1. Decembar“ služila uglavnom za stranačke promocije. Još 1952. Savo Pejatović piše u „Pobjedi“ ; Najljepša zgrada o kojoj se niko ne brine. Sledi niz tekstova i upozorenja koje u svojim pisanjima daju: Danilo Eraković: Bio jednom jedan dom kulture, Aleksandar Cane J. Janićijević, Mišo Joknić i dr. Ništa se ne preduzima pa nekada najveći i najlepši Dom kulture u republici prvodi skoro pola veka kao ruina, bez svoje osnovne namene. Zavičajni muzej je zatvorio vrata već decenijama, bibioteka je bitisala, prateći ipak savremene trednove digitalizacije i kompjuterske neminovnosti, sa očuvanim i uvećanim knjižnim fondom…DTV Partizan se ugasio pre Doma kulture, čuvena plesna sala u koje se na igranke dolazilo subotom ne samo iz Prijepolja i Priboja , nego i iz Beograda i Sarajeva, pretvorena je magacin otpisanih stvari..
Muzička škola i muzičko obrazovanje Pljevljaka vezuje se najviše za imena Dragoslava Pelca, Franju Vaculinija i njegovu ćerku Veru, Marka Rivijeru i njegovu suprugu Tanju, Gašpara Lakatoša, Damjana Babića , Branka Lazarevića i dr. Radila je na početku po kućama (Šećerovića, Bajrovića i dr.) Evo ih u jednoj od prostorija Doma kulture: Veliki orkestar muzičke škole na jednoj od proba 1953. Godine. Stoje: Ilija Cerović- kontarbas i pof. Damjan Babić dirigrnt, Sleva: Nada S. Milić (Šljivić) , Duško S. Milić – Ćoka , Olga Lola M. Dajović, Žarko D. Tomić, Ljiljana S. Šiljak,Ismet Trhulj, ?, Bahrija Brahić, Vera Velašević, Žarko M. Žugić, Brana St. Radičević, Darka Popović Mirko T. Bojović i Grozdana Goga Golubović,
Ovako sam ga ja zabeležio mojim ZENIT aparatom. Januar 1994. Nešto vreme, nešto ljudi… Rekonstrukcija je trajala dugo, ipak uspešno, „Rane“ su bile velike i dugotrajne , i sada ga je trebalo dovesti na kotu 21, 2 ovog veka, sa svim onim što treba njegovim žiteljima.
Vaskrnuće nekadašnjeg bisera grada, maj 2018: SAMO DA RATA NE BUDE ! Ali i svega onog rušilačkog, što je ova građevina preživela u svojih skoro sedam decenija postojanja.
Dom kulture oživeo, fontana naše mladosti presušila… Vreme ruši – vreme gradi…
U pisanju teksta korišćena je dokumentacija autora. Fotografije iz Albuma koje je za svoju petogodišnjicu pozorište poklonilo Vuku M. Dragaševiću. Pisanje Mirka Simića o radu PV pozorišta do 1958. Foto pvportal. Hvala im.
autor, Vojkan T Bojović
