Dragi moji , eto ponekad čovjek onako razmišlja da ipak nije slučajno što je svaka stara izreka bila na mjestu. Shvatam, iako sam bio u nedoumici da je to ama baš tako.
Gledam samo onako koliko smo sami sebi dovoljni da izazovemo pažnju drugih i da ta pažnja bude toliko jaka da se počne kuvati nešto u LONCU. Ne znaju šta je , ne znaju da li ima nešto ali ih ipak taj LONAC interesuje. LONAC im kopa misli , šta je to , da li ima “mesa” u “supi” da li je dobro “posoljeno” itd..ali eto kako ne viđeše šta je u loncu onda ipak im je najbezbolnije da se nekako prikradu i počnu ti “krasti”, “uzimati” sve što bi se stavilo u LONAC.
Ne diramo nikoga ali tebe diraju, ZAŠTO?..ko zna ZAŠTO? Pitam ja , ali nema odgovora. Gledam te male duše koji pokušavaju da ti doskoče , kako , čime? Nemaju znanje , nisu afirmisani, nemaju svoje JA, nemaju integritet, nemaju dušu, i na kraju nemaju SEBE . Ali eto hoće da unište, hoće da uruše, hoće da spletkaju, hoće da vezu, ali za sve treba konac. Eh taj konac koji treba povezati , koji treba svezati, koji treba zašiti.
Nekako ih posmatram i pun dobrodušnosti koje imam, sažalim ih, jer ih ne možeš ubjediti da je jedino pravo , iskreno i sjajno samo gledati u svoj LONAC. LONAC koji će sami sebi staviti i “skuvati” svoj “ručak” .
P.S. Teško onom ko drugoga gleda, jer ne zna ušta gleda , dok ne sagleda samoga sebe. Petar II Petrović – Njegoš
autor, Borjan Džogaz
