Jedno poluvreme sećanja

Novogodišnji    izbor i nagrade  najuspešnijim  sportistima,  uobičajan  je događaj u  svim  gradovima , državama, savezima  i   asocijacijama …ali  nisam  primetio  da  se  na  tim  svečanostima , bar  na  neki  minut  ili neki  skroman gest , posveti  i  neguje  „kultura  sećanja“  na  one  sportiste  i  događaje  koji  su  prethodili  ovom  današnjem  i  pogotovo  onome  što  dolazi i što  će  još  više  afirmisati  prave  sportske  vrednosti. Nismo  se  setili, ide se  brzo, trči, šprinta , pa ko  da  se  bavi  onim  što  je  bilo .  A  da  nije  toga  što  je  bilo,  da  li  bi  bilo  ovoga  danas i ovde ?  Recimo,   za  ovo  pisanje  uzeću za primer   rukometni  klub  Rudar,  koji  je  Pljevlja upisao  na sportsku  mapu  nekadašnje  Jugoslavije od  Vardara  pa  do  Triglava,  i  to  u vreme  kada  je  rukomet  u  SFRJ  bio  u  velikom  usponu. Daleka  1964. godina  junske  kvalifikacije  za  ulazak  u  Prvu  sveznu ligu ( bila  je  samo  Prva i nije  imala  sponzora !) i  eto  malenog  tima  sa  igračima iz Pljevalja ( plus  zet Borozan) nepoznatim  široj  sportskoj  javnosti  među  najboljima, tamo  gde  su  Borac  Banja  Luka  sa  Kardžićem i  Karalićem, Arslanagićem,  Zagreb  sa  Vinkom Dekarisom, Pavičićem, Vićanom, Kocijanom,  Partizan  Bjelovar sa Hrvojem  Horvatom, Pecinom, Purgarom , braćom  Jandroković, Sarajlije  sa  virtuzima  Memnunom Nunom Idžkovićem i  i Rešadom  Šarenkapom iz Mlade  Bosne, Crvena  zvezda  sa Tomom Ragušom, Bogdanom Cvjetićem , Branom Plavšićem , Medvešćak  sa  Zlatkom Žagmeštarom, malena  Crvenka prvak  1969.  sa Zoranom  Živkovićem, Petrom Fajfrićem, Sl. Miškovićem, Petrom Erorom… i  niz  drugih  igrača iz Partizana, Bosne, Rabotničkog…  Eto  u  jedno  takvo  društvo  izborili  su  se Pljevljaci sa  svojim igračima: Smajo  Čengić, Bećo Durutlić, Zoran L. Čović, Bido  Bojadžić, Novica  Borozan (PV  zet), Enes  Suruliz, Izo  Gec, Dragan V. Topalović – Šele, Mile K. Damjanović, Predrag P. Đuković, Ismet  Krupa, Trener  je  bio Đorđe  Vučinić, tehniko Drago M. Bojović a predsednik  kluba  Aleksandar  Cakan J.  Janićijević.

Da  tako  je  počinjalo  pre  pola  veka, i  nastavilo  istim  slavljem 1968. i  treći  put u  prvoj  ligi, administracijom , u Prvu ligu   manje  Jugoslavije 1999. Mnogo  je  odličnih  igrača  „odrudarilo“ na  tvrdom  ternu  ispod  Golubinje  i  širom  nekadašnje  Jugoslavije  od  Trbovlja   do  Đevđelije…U  Prvoj,  i najviše  u  Drugim  saveznim  ligama…. U  nekom  drugom  podsećanju svakako  će  neko   napisati  i  više  o  levici  izuzetnog  strelca  Smaja  Čengića, vragolijama  Bida  Bojadžića, golovima  Borozana  i  Čovića, čudesnoj  odbrani  sedmerca golmana  Suruliza  u  zadnjij  minuti  utakmice protiv  Dubočice…kontrama krila  Mida  Stamenića, najuniverzalnijeg  sportiste  Pljevalja svih  vremena, pa  sve  do  onih  koji  su  se  vinuli  u  rukomretne  visine  preko  Golubinje  i  Borovca, najbolji  igrača  sveta  Nenad  Peruničić – Terminator,   i  njegov  brat  Predrag,  Goran Sl. Cmiljanić, Boban Knežević, Rovčanin, Golub  Ćosović., Grujičić, Gana Fatić, J. Mazalica, Radenko  Beljkaš, Aničić, Đorović, Crnogorac, Joksović, Kurbegović, Mlatišuma… i  dr. Svakako, ljubitelji  i  pravi  znalci sporta , sa  zahvalnosti  se  sećaju  i „stranaca“ u  Rudarovim   redovima: M. Zeca, Takića, Trajkovića. Bogdana  Plavšića, Z. Ivanovića, Stojiljkovića, Veljka Bojovića (takođe  PV  zeta) čiji je  doprinos  rukometu  i  uspehu  Rudara  takođe  veliki.

One  kojih  bi  se  obavezno  u  navedinim  prilikama moralo  spominjati,  ne  samo  zbog  sećanja,  već  i  zahvalnosti  su oni  koji  više  nisu  među  nama: Smajo  Čengić braća Ismet i  Besalet Pojatić, Dragan Ivanović Čilja,  Milun  S.  Ašanin, Velimir  Tošić, Golub Ćosović , Gana Fatić, Miodrag  Mido Stamenić, Hilmija  Hadžalić, Zoran Čović,  Kurbegović,  Drago M. Bojović, Cane J.  Janićijević,   Mile K Damjanović, Ćiko  Aćimović…

( Uz izvinjenje  ako  sam  nekoga  izostavio !)

Uzimajući  u  obzir ovo  skromno  pisanje jednog „poluvremna“ sećanja,   možda  bi  neka  od pljevaljskih  ulica  mogla  ponijeti  ime „PLJEVALJSKIH  RUKOMETAŠA“  jer  i  pored  uspeha  sportista  iz  drugih  sportova, u  proteklih  sedam decenija ,  rukometaši  su i  danas  najprepoznatljivije  sportsko  obeležje  grada  sa  Breznice, ne  samo  u  Crnoj  Gori,  nego  i  mnogo  šire. Tako  bi  se odalo  priznanje  svim  akterima  koji  su na  ovaj  način  afirmisali ovu  igru i   grad, a  mnogi  od  njih  posvetili  mu  čitav  svoj  životni  i  radni  vek.

U pisnju  teksta,  korišćena  lična  dokumentacija  i  Almanah RSJ 1949 – 1989. Bgd.1991.

Izbor  sportista  u  Pljevljima za 1961. godinu. Interesntno je, da  su  kasnije  rukometne  vedete  Rudara  Bećo  Durutlić i  Miodrag  Mide  Stamenić , bili  tada  među  najboljima, ne  kao  rukometaši  nego Durutlić  kao  fudbaler  a  Stamenić  kao  stonoteniser. ( Pv – novine , 01. januar 1962. godine)

I  drugi  nastup  u  najboljoj  ligi  Jugoslavije RK  Rudar  je  ostvario  na  turniru  u  Pljevljima  5 – 7 jula 1968. Stoje  s leva : Mihajlo Mikela Obradović trener, Zoran Ivanović, Rade  Trajković iza  njega  Bogdan  Plavšić, Bećo Durutlić, Novica Borozan, Zoran Čović, i Dragan Topalović  -Šele. Čuče: Dževad  Bambur, Smajo Čengić, Bido  Bojadžić i  Enes  Suruliz.

Tim  Rudara ovekovečen „Zorki“ – nim aparatom  na  stadionu pod  Golubinjom pred  MOSI  u  Pljevljima: Sve  sami  Pljevljaci  i  dvojica  Pv –  zetova: Stoje S. Čengić, V. Bojović i N. Borozan, Z. Čović, I. Gec i Bećo Durutlić trener. Čuče: E. Suruliz, H. Hadžalić i Bido  Bojadžić.

Na tvrdom  asvaltu Čitluka . RK Rudar Pljevlja bio je  član  Druge  savezne  lige  u  sezoni 1977/78.  Uz  mlade, stub  tima  činili  su  veterani  i  legende  kluba Zoran, Mide  i  Bido.  Sleva stoje: Zindović, Z. Čović, M. Stamenić, G. Ćosović, M. Đorović, J. Mazalica  i M. Živković. Čuče: M.  Kondo, M. Aničić, Z. Joksović i B. Bojadžić.

autor, Vojkan T Bojović