Sveta Paraskeva, uobičajnije se naziva Sveta Petka, ali i Petka srpska, negde i Petka Beogradska i Petka Trnovska, i smatra se najvećom srpskom zaštitnicom . Slave je, poštuju i molejoj se ne samo pravoslavni , svakog 27. oktobra po novom kalendaru, a najveći broj teologa tvrdi da je ova svetica Srpkinja. Sveta Petka je rođena krajem 10. veka u mestu Epivatu nadomak Carigrada. Kada je ostala bez roditelja razdelila je imanje siromasima i otišla u Jordansku pustinju gde se predala isposništvu. Posle mnogo iskušenja, vratila se u zavičaj gde je umrla 1050. godine. Njene mošti su položene u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, gde su se ubrzo počela događati čudesni događaji: slepi su progledali, hromi prohodali, gluvi ponovo čuli, bolesni zdravili…pa su mnogi tražili spas na njenom grobu, ali i manastirima i crkvama sa njenim imenom. Za ove tvrdnje, evo kazivanja skoro preminulog Vladimira Beare (1928- 2014) golmana Hajduka iz Splita, Crvene zvezde Bgd. i reprezentacije sveta, koga je pred smrt posetio protonamesnik Splita Slavoljub Knežević, a o tome pisalo „Pravoslavlje“ list srpske patrijašije, a preneli mnogi drugi listovi i elektronski mediji:
– Posjetu Beari sam najvio nekoliko dana ranije i primio me je sa velikom radosti. Poklonio sam mu ikonu – diptih Presvete Bogorodice i Sv. Majku Paraskevu čemu se veoma obradovao. Vidno radostan, izvadio je lančić koji nosi oko vrata , skromnu špagicu sa malom ikonicom Svete mati Petke. To je opet oduševilo mene. Rekao mi je da se od detinjstva ne odvaja od Sv. Petke. Naime, kada je imao sest godina, u jednoj dečijoj igri mogao je da izgubi život. Skakao je sa djecom u neku rupu, duboku oko šest metara i udario glavom u kamen. Pao je u komu, i u tom stanju je bio u bolnici u Splitu 15 dana. Doktori nisu imali rešenje i majka ga je zaprežnim kolima iz Splita odvela u mnastir Dragović da mu se pročita molitva za ozdravljenje. Molitve su čitane pred ikonom Sv. Petke, i za čudo Božije mali Vladimir se probudio iz kome, a ljekari su ovo pripasali čudu božijem. Neku deceniju kasnije, taj mali Vladimir, postaće „Veliki Vladimir“ kako su ga nazvali Englezi posle utakmice Engleska – Jugoslavija na Vembliju.
- Prošao sam, kaže Beara, protonamesniku Kneževiću, sve u životu, ali sam se uvijek molio Bogu i Svetoj Petki i danas se molim.
Šta reći, Bog ne ostavlja one koji mu se mole !
Tako se kult svete Petke brzo širio, pa pa su njene mošti prenete u Trnovo (Bugarska) i Vidin, a odatle u Kruševac pa u Beograd, gde je za tu priliku podignuta crkva Sv. Petke na Kalemegdanu. Iz Beograd su mošti 1520. godine prenete u Carigrad i konačno 1641. godine u grad Jaši u Rumuniji, gde i danas počivaju.
I odnos pljevaljskih pravoslavnih, ali i drugih, prema ovoj svetiteljki bio je uvek veliki. A sam grad Pljevlja oslobođena su petovekovnog ropstva baš 27.10. 1912 na dan Sv. Petke kao i šest godina kasnije 27.10. 1918. od austrougarskog okupatora. Kako u samom gradu nije postajao ni jedan pravoslavni hram, a sva bogosluženja obavljana su u manastiru Sv. Trojica udaljenom oko 1,5 km od grada, to se posle ratnih nevolja i stradanja počelo pripremati za podizanje jedne crkve u samom gradu. Tako je velikim trudom protonamesnika Sava T. Vukojičića (1884 – 1938), i vernika podignuta na pljevaljskoj Raskrsnici crkva posvećena Svetoj Petki. Zemljište za crkvu dao je manastir Sv. Trojice uz saglasnost Eparhijskog konzistorija iz Peći kojoj su Pljevlja tada pripadala. Izostala je pomoć Ministarstva vera jer je u odgovoru na pisanje i molbu poslanika Prokopija Šiljka za kredit rečeno „ … da se ne može izaći u susret , pošto je kredit , predviđen za ove svrhe u budžetu za 1927 /28 godinu potpuno iscrpljen . (Arhiv Jugoslavije). Tako je izgradnja prvog i do skora jedinog pravoslavnog hrama u Pljevljima bila isključivo na njenim vernicima, o čemu svedoči i zapisa na glaavnom crkvenom portalu:
U SLAVU BOGA
i Prepodobne M. Paraskeve
dobrovoljnim prilozima
pravoslavnog naroda
podiže se ovaj hram.
– 1927 –
Detaljno o izgradnji crkve Sv. Petke u Pljevljima u knjizi koju sam posvetio i poklonio ovoj našoj velikoj svnjtiteljki i isceliteljki.
Crkva Sv. Petke, na razglednici fotografa Ljuba N. Nastića iz 1927. godine
Crkveni odbor Sv.Petke , sa gostima na osvećenju hrama . 27.10.1927. Sede s leva: Dušan Radičević – učitelj, Pavle Pavlović – učitelj, Todo Nedić – kafedžija, Aleksandar Stanimirović – član Eparhijske konzistorije u Peći i izaslanik ministarstva vera, prota Savo T. Vukojičić – starešina hrama , episkop pećki Jerotej Gavrilović, otac Irinej starešina man. Pećke patrijašije, Miljan Jakić – oficir cr.vojske u penziji, Dašo Grujičić – trgovac, Jakov Ostojić oficir u penz. i Jovan Knežević. Stoje: Božo Banović – obućar, Lazar Popčetović – limar, Lazar Cvijetić – trgovac, Toša Džuverović – trgovac, Todo Preradović – kafedžija i Lazar Bajić – trgovac.
Crkva Petke je u napadu na Pljevlja 01.12. 1941. razrušena i izgorela, pa obnovljena tek 1950. godine, opet prilozima vernika. Stolarske radove ikonostasa uradio je majstor Todor M. Bojović sa bratom Ozrenom bez okakve naknade, a živopis je rad poznatog majstora slikara Andreja Vasiljevića Bicenka ( 1885 – 1985) koji je tada živeo i radio u Beogradu i čiji radovi su ovekovečeni u velikom broju pravoslavnih hramova Beograda, Ohrida, Leskovca, Šabca…
Pohvalnica i orden koji je majstor Todor M. Bojović (1900 – 1987) dobio od vladike Makarija ( Đorđevića) episkopa obnovljene budmljansko – polimske eparhije, čije je sedište 1947. bilo u Bijelom Polju a kasnije u Prijepolju.
Posle više od pola veka, ponovo o danu Petke prolazi gradom litija.
I dok je bilo dosta problema oko davanja manastirskog zemljišta za izgradnju crkve, dotle je sasvim jednostovano godine, gotovo u celosti oduzeta crkvena porta za izgradnju aneksa gimnazije. Tako sada veliki broj Pljevljaka ima dvorišta i bašte veće nego crkva portu koja je sastavni deo hrama, jer između ostalog služi i za činodejstvovanja.
Detaljnije o Crkvi Petke sa dokumentima i fotografijama u mojoj knjizi koju sam povodom 70 godina ovog svetog hrama uradio i poklonio, kao znak poštovanja i odanosti ovoj zavičajnoj svetinji.
Blagoslov za knjigu blaženopočivšeg patrijarha
autor, Vojkan T Bojović
