Srpska glumica od Kraljeva do Londona i uloge Bondove devojke
Kako je Nađa očarala agenta 007
Nađa Poderegin (82), jedina srpska glumica koja je glumila u serijalu o Džejmsu Bondu, danas živi u Londonu i piše memoare.
Akademiju je upisala posle radne akcije
Srpskoj javnosti gotovo da je nepoznato da je i jedna srpska glumica igrala u serijalu o čuvenom agentu 007. Bila je to prelepa Nađa Poderegin, koja je početkom šezdesetih igrala u dva filma iz ove serije. Prvi put se u filmu o agentu 007 pojavila 1963.
– Pedro Armandaris odigrao je poslednju ulogu u filmu „Iz Rusije s ljubavlju“. On je za vreme snimanja već bio jako bolestan i kasnije su mnoge scene s njim izbačene. Prvi put se osmehnuo na snimanju kada sam mu rekla da sam ga gledala u filmu „La Perla“, još kao studentkinja u Jugoslaviji – priča Nađa za „Blic nedelje”.
Naredni serijal o Džejmsu Bondu sa Šonom Konerijem – „Goldfinger“, pojavljuje se već sledeće godine, a biće nagrađen i Oskarom za zvučne efekte.
Rođena u Nišu
Nadežda Poderegin (umetničko ime Nadia Regin) rođena je 2. decembra 1931. u Nišu. Otac Ignjatije, Rus, bio je agronom, koji je nakon Oktobarske revolucije emigrirao u Jugoslaviju. Majka Milka, rođena Bajić, iz Pljevalja, bila je profesor književnosti.
– Sećam se da je Šon bio divan glumac i kolega koji je uvek bio spreman da pomogne. Iz tog doba u sećanju mi je ostala i jedna anegdota. Vozač koji me je vozio na snimanja zamolio me je da uzmem autogram od Šona. Pokucala sam na njegova vrata i zamolila za autogram. U šali je rekao da može, ali ako dobije poljubac. Odgovorila sam da ću pozvati šofera da ga poljubi – priča uz osmeh Nađa.
Minčić: Samo smo je gledali
– Studirali smo Akademiju za pozorišnu umetnost, ona u klasi profesora Jože Rutića, a ja u klasi Raše Plaovića. Neke predmete smo slušali zajedno i Nađa je htela da pomogne oko učenja. Draganu Lakoviću i meni posvećeno je čitala dela iz književnosti, a mi smo je, onako lepu, samo gledali i posle ništa nismo znali da ponovimo. Nažalost, nismo zajedno ništa radili, ona se bavila filmom i rano je otišla iz zemlje – kaže glumac Pavle Minčić. Ipak, put do uloge Bondove devojke bio je za Nađu dug i težak. Porodicu Poderegin Drugi svetski rat zatiče u Kraljevu.
– Nemci su te 1941. u Kraljevu streljali na hiljade civila. Među njima je bio i moj otac, naučnik i profesor Poljoprivredne škole. Nudili su mu spas, jer je bio ruski emigrant, ali on nije hteo da istupi i ostao je ispred puščanih cevi sa svojim sunarodnicima. Tada sam imala devet, a moja sestra Jelena četiri godine – kaže Nađa Poderegin.
Sestre Poderegin sa majkom ubrzo prelaze u Požarevac, a nakon oslobođenja dolaze u Beograd. Majka predaje književnost u Šestoj beogradskoj gimnaziji, a sestre Poderegin se školuju. Srebrenka Ilić, penzionisana urednica Dokumentrarnog programa RTS, seća se svojih rođaka.
– Nađa i Ljolja su meni tetke. Mi smo živeli u Beogradu i kada su one stigle, porodica se pronašla i dodatno zbližila preživljenim tragedijama – priča Srebrenka Ilić.
Sestara Poderegin seća se kao prelepih devojaka. Ljolju pamti kao veseliju, a Nađu u svemu ozbiljnu.
– Obe su pohađale baletsku školu. Sećam se da su ponekad i Nađini udvarači svraćali do Hilandarske, gde smo živeli, u nadi da će se ona pojaviti – dodaje Ilićeva.
Leta 1950. godine, pravo sa radne akcije, Nađa odlazi na prijemni ispit i upisuje glumu. Od kolega sa klase na Akademiji, među kojima su bili i Pavle Minčić, Ciga Jerinić, Petar Banićević, najviše se družila sa Jelenom Jovanović, kasnije Žigon.
Filmsku karijeru započinje u filmovima „Priča o fabrici“, „Čudotvorni mač“ i „Frosina“, a 1954. diplomira ulogom Anke u predstavi „Ljubavnici” u BDP. Prvu veću ulogu dobija u filmu „Kuća na obali“ iz 1953, u jednoj od prvih srpsko-nemačkih koprodukcija. Snimalo se u Dubrovniku, gde će upoznati i budućeg supruga, Poljaka Majkla Šrajbera, bivšeg padobranca.
Poderegina je potom snimila „Ešelon dr M“ Živorada Mitrovića, potpisala ugovor sa nemačkim studijem, gde nastavlja da snima, ali je put sa budućim suprugom vodi u London.
– U London dolazimo sredinom pedesetih. Dobili smo i ćerku Tanju, ali smo se u međuvremenu razveli. Majkl je bio divan otac i ostali smo u dobrim odnosima sve do njegove smrti – kaže Nađa. Odlazak u Britaniju bilo je profesionalno samoubistvo jer nije znala ni reč engleskog.
– Savladala sam jezik, ali ću zbog naglaska dobijati uloge ili lepih dama ili špijunki. Na neki način, u ovoj zemlji uvek ću ostati stranac – zaključuje ona.
Igrala je u londonskom teatru komad „Ducks and Lovers“, a na filmu i britanskoj televiziji ostvarila je oko 30 uloga. Ipak, ostaje poznata širom sveta kao „Bondova devojka“. Nije joj prijao taj status, a koliko su joj slava i crveni tepih bili važni, kazuje to da se nakon rođenja kćerke (1960) povlači iz sveta glume.
– Uloga majke je za mene bila prioritet. Odbijala sam ponude, a jednom kada počnete da odbijate uloge, onda… – zaključuje ona.
Novo radno mesto pronaći će iza kamere, u „Hammer i Rank Film Company”, kao analitičar u odeljenju za scenarija.
– Okrenula sam se i književnosti. Majka je radila na romanu „Svitanje“, ali nije uspela da ga završi. Umrla je 1971. Tri četvrtine rukopisa bilo je sređeno, ostatak su bile beleške po raznim notesima, pa sam rešila sve da prikupim i objedinim – objašnjava Nađa, i dodaje da je „Svitanje“ na srpskom jeziku izašlo 1987.
Nađa Poderegin danas piše memoare.
– Ponosna sam baka. U svako doba dana mogu da vam pričam o unuku Antonu, studentu Oksforda – kaže nam na kraju, uz pozdrav iz Londona, Nađa Poderegin.
Blic
