Није мали број оних који доносе животно важне одлуке неспремни, неодлучни, и сами у незнању, па и могућностима својим и породице, друштвеним приликама и догађајима — којим путем и где кренути… Једна од тих дилема и животних раскрсница јавља се после средње школе и одређује много тога у будућности. Жеље и могућности… И увек се сетим оног одговора који је дао учитељици Џон Ленон на питање које су и нама у школи постављали:
ШТА ЖЕЛИМО ДА БУДЕМО КАДА ПОРАСТЕМО?
Одговорио је:
СРЕЋАН!
Учитељица му је рекла да није разумео питање.
„ОНДА ВИ НЕ РАЗУМЕТЕ ЖИВОТ“, — одговорио је Џон.
Ако свему наведеном додамо и тај животни елемент, онда тежину момента у коме доносимо важне одлуке — професије и оно шта ћемо радити и од чега живети — уз здравље најглавније је и саставни део среће, коју је Ленон још као мали препознао и ставио у први план.
Пљеваљска гимназија основана је 1901. као Српска гимназија уз помоћ МИД Краљевине Србије, Српске митрополије рашко–призренске, Српске православне општине Пљевља и прилозима грађана Пљеваља и околине, готово на истом месту где је горела њена претходница — на манастирском читлуку.
Тетка Јелисавета Савета, трећа слева у другом реду, са још двије ученице у читавом разреду! Школска 1929/30. Пљевља.
Мало је кућа у граду Пљевљима које у ових скоро 125 година њеног постојања нису „испилиле“ бар једног гимназијалца, матуранта или бар оне са шест разреда гимназије, са којима си могао наћи у послератном времену неко пристојно службеничко место. У мојој породици прва је матурирала школске 1929/30. ћерка мог деде Максима — Јелисавета Савета — и наставила школовање на факултету у Скопљу где је успешно дипломирала и стекла звање професора. На фотографији на дан венчања са мајором војске КЈ Жиком Магазиновићем.
Нека далека шездесета. Директор проф. Илија Лопушина са наставним особљем. А у горњем реду легенде из мог времена: проф. Миливоје Кандић, Момчило Полексић, Јован Петровић и Иченко М. Безаревић. На слици доле Радивоје Чиле Остојић, Рамиз М. Бамбур, Бранко Црногорац, Јован Бојовић, Бела Аритоновић…
Године 1955. гимназија се сели у данашњу зграду, а основна школа прелази у њену — на Читлуку у улици Вука Караџића. На фотографији је прва генерација која је матурирала у данашњој згради. Ту је и други члан моје породице, мр Мирко Тодоров Бојовић, дипл. арх. (други у трећем реду с лијева), који ће написати одличну књигу „Трагом једне генерације“ о времену и догађајима њиховог ђаковања.
Да ме Бог убије, ако бих и данас, ове 2025, знао где и шта да упишем. Можда опет ову моју гимназију — али са свим мојим друговима, па и професорима.
Ђак првак, започео школовање баш у овој згради код учитеља Милана Распоповића. Један разред основне провео ту, већ у другом били смо пресељени, али после основне вратио сам се у њу — баш у ону исту учионицу изнад хемијског кабинета. Далеки дани несвели I–7!
Данашња зграда пљеваљске гимназије грађена је као основна школа у стилу академизма, све од 1933. до 1941, доласком Богдана Р. Ненадића, дипл. правника, за председника општине, а градња је трајала до пред сам рат, и само једна генерација била је у њеним клупама. После рата, у њој наставља рад основна школа. Гимназија остаје у старој згради на Читлуку. Тако сам ја и моја генерација започели школовање у Тршовој 27.
Нова зграда Основне школе, раније Прве основне, сада „Ристан Павловић“, и десно зграда у којој је све до 1955. била гимназија, изграђена после пожара 1905.
Ту је завршено наше детињство. Као што рече Мика Антић:
„Једно велико дјетињство је готово…“
И расули смо се као шака просутих кликера низ степенице… Тражили се, после окупљали по годишњицама матуре и случајним сусретима… Отишли углавном из завичаја… Неки ипак остали, заробљени првим љубавима и жељом да буду „лево крило ил’ центарфор градског тима“.
И како Андрић записа:
„Они су задовољни својом судбином… и са љубопитством и симпатијом гледају своје школске другове, диве им се, не поредећи се никада са њима, и учествују у њиховом развитку и успону.“
Такав је Андрићев Владо Марић са „шлосерским“ качкетом, који спада међу ове скромне људе који су довољни сами себи, ни са ким се не мере и не упоређују, захвално и мирно прима све што му живот пружа и једноставно даје од себе све што има и може.
(На Дрини ћуприја)
Драга успомена из основне — на професорицу српског Борјанку Милинковић и Војина Ј. Поповића.
Није било кафића, кладионица, мобилних телефона, компјутера… Било је другова ко’ хлеба. „Игра беше једино нам благо…“
А за читаво школовање имао је четворку само из предвојничке, баш као и мој побратим Славко М. Шепић — и обојица одлични студенти. Волели су фудбал, а Мунир и игру кликера. Да су била првенства, Муки би и ту био шампион.
ИМАЛИ СМО СВОЈ ГИМНАЗИЈСКИ ФУДБАЛСКИ ТИМ „НАДА“
ИЛИ ТИ „ESPERANCA“
ИГРАЛО СЕ И ЛЕТИ И ЗИМИ…
И СЛЕТОВИ СУ БИЛИ НАШИ ВЕЛИКИ ДОГАЂАЈИ…
ОСТАЛЕ СУ САМО ФОТОГРАФИЈЕ ЈЕДНОГ АМАТЕРА…
Лопта — та округла чаробница око које смо се окупљали и љети и зими, где год да смо се нашли: у школском дворишту, на стадиону, ливади, Ћотини, у Београду, Сарајеву — Кошево, помоћни шљака-терен… субота у 09:00 ујутро играмо, како Др Неле описа у свом „Фајронту у Сарајеву“ у подсавезу; Вратник , Братство из Војковића, Славков и мој Седреник, Врбањуша, Враница, Младост Жупа, Фојница, Ступчаница , Алхос…Копачке предратне, дрвени крампони, два брја мањи од мојих 45…!
Једна једина — најдража! На екскурзију се није ишло у Шпанију, Италију, Грчку… Београд — Калемегдан, Смедерево тврђава, Крагујевац — Шумарице.
Ускоро идем у завичај, можда ме још увијек, ако не прва љубав, онда бар чека негдје у задњој клупи до прозора — давно заборављени „шлосерски“ качкет, ала Андрићевог Влада Марића…
Микица Микуш, Надин син, Јанићијев унук, први и прави друг из улице, из разреда, од Пљеваља до Београда… Колико времена проведеног у игри у Јањовом дворишту, које је улепшавао лане и „Мацан“ — љубимац читаве улице, а и шире.
Да је Шантић тада видео — са плетеницама, књигама под руком — можда се Емина не би тако прославила с ибриком у руци… НАША КК.
Волела је „Сјај у трави“, Лорку и Бодлера, а колико се сећам — и Васка Попу и Јесењина.
А све нас је мр Миле Вранеш „сложио“ за наших „55“ у повећу књигу, богато урађену и опремљену — од нашег доласка у Тршову 27, када је она имала 62 године, а ми 15–16, па све до те 2022. Од дана када су се сањали први снови, мали, готово никакви, овде се од „шипарице“ постајао девојчурак – девојка, младић спреман и за ЈНА…
Да ли је ово баш онај београдски зелени аутобус којим смо се као бруцоши возили до Студењака и около њега, враћајући се касно из биоскопа са четвртином хљеба, 100 г паризера, чоколадним млеком и новинама за сутра?
А можда се и мој љубимац Арсен Дедић, праћен својом Инес, враћао „сљедећег јутра око девет до станице“ и, тјеран јесењим вјетром као лист низ једну београдску падину, шапутао:
„Не дај се, Инес!“
У име свих нас из 66/67
Није качкет баш „шлосерски“, али је завичајни — МОСИ Пљевља 2017!
Фотографије, текст и избор музике:
„доживотни редар IV–3“
Београд, 2022 – 15.10.2025.
Војкан Т. Бојовић
