Институт за неонатологију Београд једна је од највећих институција за неонатологију у Србији, настала 1925. године из Дома материнског удружења основаног 1905. године са циљем смањивања смртности код новорођене деце у Србији. Институт је пре неки месец обележио један век постојања, који је медијски одлично испраћен.
Увек када прођем поред ове тако важне установе, сетим се проф. др Уроша С. Ружичића, академика и једног од наших најбољих стручњака из области педијатрије. И баш тих дана када је Институт обележавао 100 година постојања, освануо је у његовим родним Пљевљима лик докторов у њему драгој чаршији, о којој је писао у „Босанској вили” 1909. године („Из фолклора пљеваљске чаршије”) и добио свој први хонорар. Његове приповетке штампане су и у „Цариградском гласнику”. Иначе, мурал је рад академских уметника Александра Остојића, Александре Аранитовић и Вукашина Тањевића
А на великој плочи, одмах чим уђете у ову зграду, подигнутој као захвалност њеним „великим добротворима”, стоје и некадашња два дечака са пљеваљске Раскрснице: патријарх српски Петар Ђ. Росић Варнава (1880–1937) и др Урош, који је сва своја доброчинства уписивао на мајчино име: Милица С. Ружичић, која је рано остала без мужа, са петоро деце.
Проф. др Урош С. Ружичић, академик и педијатар, рођен је у Пљевљима 1891. године од оца Спаса, терзије, и мајке Милице. Рано је остао без оца, па је самохрана мајка Милица бринула о петоро деце. На жалост, троје деце је рано преминуло од тада неизлечивих дечијих болести. Радила је даноноћно по беговским и агинским кућама да би зарадила који грош. Врло брзо примећен је таленат и бистрина браће Ружичић – Уроша и Гојка, па су после завршене основне школе и ниже гимназије у Пљевљима, уз помоћ мајчиног рада, краљевске стипендије и имућних Пљевљака, наставили школовање и матурирали на Солунској гимназији.
Урош је у Београду започео студије књижевности, али пошто је знао три језика, упућен је у Цариград на студије медицине. Књижевност ипак није оставио – била му је инспирација и у раду у педијатрији. Нарочито је памтио и знао да употреби мисли великих и хуманих људи, писаца, афоризме и народне пословице. Писао је за своју литерарну ђачку дружину „Дојчин“. Његов први рад, по речима проф. Ђ. Поповића, била је песма у прози „Под јесен“, у којој је описао састанак са другарицом – драганом у парку војничког логора на Доловима у Пљевљима. Приповетку „Из фолклора пљеваљске чаршије“ штампао је у „Босанској вили“, добивши први хонорар и писмену похвалу. Поповић је забележио да су његови другови сматрали да би Урош, да се определио за књижевност, постигао успех као и у медицини.
Војни логор аустроугарске војске на једној од разгледница из моје колекције потиче из времена када је др Урош, као ђак пљеваљске гимназије, имао састанке са својом другарицом и преточио их у песму „Под јесен“.
О раду и делу др Уроша С. Ружичића могла би се и морала написати читава књига, можда са насловом који му је дао његов друг у фељтону – легендарни професор Девете београдске гимназије Ђорђе Поповић: „Од сиромашног ђачета до академика“.
Др Ружичић је много волео мајку и ценио њен труд и пожртвовање за његову и Гојкову професију. Волео је Пљевља и Пљевљаке, и увек се одушевљавао њиховим чистим старохерцеговачким говором, о чему је говорила и његова супруга др Рамила. Тако се 1920. године обратио Министарству здравља да га распореде за лекара среза болничког у пљеваљском округу. Жеља му је испуњена и у октобру исте године, решењем престолонаследника Александра Карађорђевића, остаје у пљеваљском крају све до марта 1923.
Др Ружичић је увек тежио усавршавању знања, па одлази прво у Енглеску – српску болницу, где се истакао, те је 1924. године од Медицинског факултета у Београду предложен за Рокфелеровог питомца и упућен на студије педијатрије у САД, у Бостон, Њујорк, Париз, Глазгов, Лион… код највећих клиничара тога доба. Са свих универзитета доносио је најбоље оцене и препоруке. Тако ће шеф педијатријске клинике у Глазгову, Ренард Финлеј, 1926. записати:
„За мене ће увек бити задовољство да се подсетим на време које је др Ружичић провео на мојој клиници. Он је дошао са изванредним знањем нашег језика, тако да је одмах био способан да стартује са свим нашим активностима. Брзо сам схватио да га ценим као човека широке културе и схватања и да му је обезбеђена сјајна будућност… Он располаже имагинацијом, племенит је у суђењу, љубазан у понашању, и има све особине које се траже од учитеља медицине.“
Као питомац Рокфелерове фондације, заложио се да у Пљевљима буде подигнут Дом здравља 1928. године, тада најбоље опремљен у Зетској бановини.
По повратку у Београд 1926, ради на Дечијој клиници, у Дому материнског удружења. Клиничка, научна и радно-искуствена знања несебично је преносио сарадницима и оставио у бројним књигама и публикацијама.
Најпознатија му је књига „Ви и ваше одојче“, која је од 1928. доживела 24 издања и била водич генерацијама мајки. Поред ње, значајне су и „Исхрана одојчета“, „Недоношче“, „Дечије играчке“, „Савети мајкама“, „Гладно одојче“, „О грудном дојењу“. Посебно се старао о лечењу напуштене деце, одричући се хонорара да би побољшао услове Дома за материнство. За овај рад одликован је орденом Светог Саве.
Велики је број признања, медаља и одликовања које је др Урош заслужено добио током живота: „Освећено Косово 1912”, „Крст милосрђа 1913”, „Албанска споменица”, „За заслуге у рату 1913”, „Сребрна медаља за милосрђе 1917”… САНУ га прво бира 1958. године за ванредног члана, а потом 1963. за редовног члана. Он је први од тројице ђака Пљеваљске гимназије који је у њеној 125-годишњој историји добио звање академика. Касније су то постали и др Радоје Б. Чоловић и др Славенко Г. Терзић. Редовни професор Медицинског факултета у Београду, др Ружичић је изабран 1940. и дао велики допринос као шеф Катедре за педијатрију.
Др Ружичић је имао посебан однос према мајци Милици. Сав свој добротворни рад даривао је на њено име. Она се бринула што се није женио. У породици патријарха Варнаве, Ксена и Дана, ћерке патријарховог брата Уроша, причали су једну анегдоту: Патријарх је о празницима слао кола у Пљевља по мајку Христину Крсману, и наређивао да обавезно са њом дође и Милица, Урошeва мајка. Једном приликом, доктор их је повео у Београд и замолио секретарицу да им узме карте за позориште. Купила је карте, не питајући шта је на репертоару. Када се завеса подигла, излетеле су балерине. Милица, неупућена у балет, устаде и поче да грди Уроша:
— Е, срам те било, Уроше, чиме се ти бавиш! Ето зашто се не жениш! — И заједно са Крсманом напусти представу.
Касније се оженио доста млађом колегиницом, др Радмилом Јанковић (1924–2004), доктором медицинских наука. Нису имали деце. На сахрани 9. октобра 1966, његов најбољи пријатељ проф. Ђорђе Поповић рекао је:
— E, мој Учо, ниси имао своју децу, а читав живот провео си са туђом…
Али за др Уроша та деца никада нису била „туђа“. Свако дете било му је као његово.
Др. Урош С. Ружичић професор медицинског факултета у пензији, преминуо је у Београду 07.10.1966. а 09 10. сахрањен на Н. Гробљу. Њедови посмртни остаци били су изложени у амфитеатру Дечије клинике, где су његове колеге, пријатељи, поштоваоци, некадашњи пацијенти, које су мајке без упута. Заказивања , партиципација и сл. доводе у свако доба дана на указивање помоћи болесној деци, не само из Београда или његових Пљевља, него из моногих крајева некадашње државе.
Пишући о проф. др Урошу, неизбјежно је бар споменути и његовог брата, проф. др Гојка С. Ружичића (1894–1977), свјетски познатог лингвисту, који је нижу гимназију завршио у Пљевљима, а матурирао у Скопљу. Славистику је дипломирао у Београду, а усавршавао се у Прагу и Паризу. Највећи дио живота и рада провео је у Њујорку. Више година проучавао је особине пљеваљског говора, истичући да он припада херцеговачком дијалекту новијег типа, којим се говори у долинама рекама Дрине, Таре и Лима.
Знајући за везаност и љубав др Уроша према завичају, његова супруга Радмила и брат Гојко су годинама обележавали годишњицу његове смрти доброчинствима, као што је и ово за пљеваљску гимназију.
Иначе, већ више од двадесет година др Урош има у свом завичају улицу са својим именом, а о његовој вечној кући, у којој почива и мајка Милица, брине Општина Пљевља, након смрти супруге Радмиле.
У писању текста коришћени су записи Милића Ф. Петровића и Добриле Аранитовића.
Београд, април–јул 2025.
Војкан Т. Бојовић
