Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља, 28. марта 2025. године, приредила је ауторско вече пјесника Хусеина Пајевића, на коме су представљене његове збирке поезије „Ушће снова“ и „Извор несанице“.
Вече је отворила директорица Библиотеке Бојана Ђачић, која је том приликом изразила задовољство што се у Библиотеци, мјесту гдје се чувају историја и мудрост, даје простор поезији да „оживи кроз гласове оних који је стварају и оних који је осјећају“. Том приликом захвалила се свима који су учествовали у организацији саме вечери.
Хусеин Пајевић је рођен je у Пљевљима 1984. године. Основну школу и Гимназију завршио je у Пљевљима. Прве пjесме написао je као основац а потом жељу за писањем потиснуо све до 2014. године, када се коначно препушта извору стихова и несаница и ушћима поетских снова. Страствени је љубитељ риболова, живота са природом и у природи, еколошки je активиста и поборник еколошке освијешћености појединца и друштва. Пjесме је објављивао на неколико електронских књижевних портала, а 2020. године штампана му је прва збирка пjесама „Извор несанице“. Књига „Ушће снова“ његова је друга збирка пjесама. Хусеин Пајевић живи и ради у Пљевљима. Хусеин је човjек који оставља траг, не само кроз своје стихове, већ и кроз начин на који живи, говори и дjелује. Његови стихови су огледало душе, понекад тихи и њежни, понекад страшни и неустрашиви, али увијек искрени. Хусеинову збирку стихова, у наставку свог излагања, директорица Ђачић је оцијенила као „прозор у свијет емоција“. „Његова ријеч оживљава осјећања која сви познајемо, али често не умијемо да изразимо. Хусеин није само мајстор ријечи, већ човјек чија племенитост, мудрост и харизма остављају дубок утисак на све који га познају. Његова страст према поезији огледа се не само у стиховима, већ и у начину на који посматра свијет, са пажњом, саосјећањем и дубоким разумијевањем људске душе. Познат по својој скромности, топлини и искрености, он умије да слуша, разумије и пружи ријеч подршке. Са радошћу и поносом вечерас га поздрављам у нашој Библиотеци, међу људима који цијене љепоту ријечи и снагу поезије“, закључила је Ђачић.
У свом обраћању публици Хусеин Пајевић је рекао да не жели говорити о својој поезији и да ће о томе говорити његови гости. Умјесто тога одабрао је да његове пјесме говоре о њему јер ће то оне урадити „љепше и боље“. Захвалио се свима који су допринијели да његова збирка поезије угледа свјетлост дана и буде презентована публици. Рекао је да је обје збирке посветио оној коју са правом зове мајком његових пјесама. Потом је рецитовао стихове из својих збирки.
У наставку свог излагања, директорица Библиотеке Бојана Ђачић нагласила је да „поезија Хусеина Пајевића представља дубоко лирско истраживање живота, љубави и постојања кроз призму снова и подсвијести. Збирка поезије „Ушће снова“ метафорички указује на мјесто гдје се сусрећу стварност и фантазија, гдје се разлике између будног живота и свијета снова не само замагљују, већ и апсолутно повезују“. Зато сматра да „Ушће снова“ није само физичко мјесто гдје се ријека живота сусреће са океаном несвјесног, већ и метафора за сусрете који се дешавају унутар себе, сусрете између жеља, патње и тражених одговора. Тако се, по ријечима Ђачић, у „Ушћу снова“, снови и стварност не могу лако раздвојити; они се преплићу и неухватљиво комбинују, правећи неку врсту поетске симбиозе из које избијају универзалне истине о људској судбини.
„Љубав, бол, туга и трагање за смислом живота – све су то теме које се преливају из једног сна у други, из једне пјесме у другу, чинећи књигу комплетном у смислу да не само да говори о људским осјећањима, већ и о самом процесу живота који се увек одвија између стварности и унутрашњих свијетова. Збирка поезије „Ушће снова“ је стога више од обичне збирке поезије; она је путовање кроз снове и стварност, траговање за значењем које лежи изван свакодневног живота и дубоко унутар људске душе.“
Љубав у „Извору несанице“ Ђачић види не само као извор радости и страсти, већ као комплексну и често болну емоцију која може изазвати несаницу и дубоке унутрашње сукобе. Сматра да у пјесмама које се налазе у овој збирци, несаница није само физички феномен већ и стање духа које је резултат несрећне љубави, неузвраћених осјећања или, пак, губитка.
„Ова књига је снажно свједочанство о томе како љубав може бити катарзична, али и паралитична, те да несаница која произилази из љубави може бити истовремено извор стваралачке инспирације и дубоке патње. У овом опусу, Пајевић не само да разматра љубавне односе, већ и питања личног постојања, помирење са собом и своје мјесто у свијету који је исто тако немиран као и сама љубав“, закључила је Ђачић.
Мр Зора Јестровић, рецензенткиња књига „Ушће снова“ и „Извор несанице“, рекла је да је Хусеин Пајевић пјесник који размишља и пише у стиху, пјесник који не смишља стихове, „он све што види, доживи и осјети претвара у стих“. Како се без душе не може писати поезија, поезију може писати само онај који све то кроз своју душу прелама, истакла је. Настојећи да у свом излагању укаже на пјесникову љубав према завичају, професорка је нагласила да је Пајевић дао један прилог нашој завичајности, нашој мултикултуралности, ономе што спаја људе. Та љубав према завичају оплеменила је многе његове пјесме. „Његова поезија нас савјетује да и у животу покушамо да живимо једни поред дригих, а не само у смрти. То је нешто што је велико“. Како је циљ праве, хумане поезије, да од сваког човјека направи бољег човјека, на што указује и свјетска књижевност која упознаје и повезује људе и народе, Јестровић сматра да Хусеина Пајевића с пуним правом можемо назвати хуманим пјесником. „Кад сам почела читати Пајевићеве стихове у њима сам видјела једну ватру младости, једну огромну љубав, али и филозофију старога човјека“, истакла је. Анализирајући стихове његових пјесама, Јестровић је закључила да је Пајевић разочаран свијетом у коме живи, „свијетом у коме због разноразних убица из страсти многи нису рођени, а који су требали да буду рођени“. Сматра да је Хусеин Пајевић у својој поезији бајковити јунак, а бајковити јунаци су они који су на страни слабих и немоћних. Говорећи о Хусеиновој љубавној поезији, професорка је нагласила да је то поезија писана са толико душе, осјећања и ријечи које нису биране и тражене, већ које теку саме од себе. Сматра да су посебно лијепе мисаоне, филозофске пјесме, пјесме које говоре о животу. „Све велико у свијету умјетности је настало из бола. Човјек који пати, који је у болу, он је креативан. Бол је извор највеће креативности, и сва велика дјела су настала управо из бола. И ове књиге које је Хусеин написао једним својим дијелом, а то је љубавна поезија, настале су из бола“, закључила је Јестровић.
Уз пратњу ученика Музичке школе Челебић Амара и Криваћевић Петра, стихове из промовисаних збирки читала је завичајна пјесникиња Милица Љиљанић, чији су глас и емоција дали посебан печат књижевној промоцији.
Вече је одржано у Читаоници Библиотеке, уз бројно присуство читалачке публике.
