У Читаоници Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Пљевља, 21. фебруара 2025. године, представљена је збирка пјесама „Кад небо затрепери“ аутора Невена Милаковића.
У уводном дијелу излагања директорица Библиотеке Бојана Ђачић, уредница збирке, рекла је, између осталог, следеће: „Ако га посматрамо у културолошкој перспективи, Невен долази као закономерни израз оних књижевника чији литерарни императив осликава престижни садржај и резултанту културно-историјског кретања“. Тако пјесника види као оног који не пристаје да се ране његовог народа зацијеле неким вјештачким симулираним облицима понашања, јер „ништа код њега нема замагљено, замућено и неодређено“. Невен Милаковић у својој свакодневици, по ријечима Ђачић, „његује вредности за које се залаже у књигама које пише“. Сматра да „вишедеценијским држањем пера у руци, ревносним култивисањем на поетском пољу, Милаковић остварује дело које је по садржинским, идејним, фонетско-морфолошким, семантичким, али и другим аутономним обиљежјима издржало борбу и ћуд времена“.
Пјесник, који је стекао славу националног умјетника „вјеродостојном стваралачком галеријом успио је да уметнички савршено артикулише своја богата унутрашња стремљења, немире и борбе“. Збирка поезије „Кад небо затрепери“, по ријечима уреднице књиге, неисцрпни је извор емоција према вољеној Љиљани и најдубље врело властитог надахнућа. „Књижевне и културолошке импликације Невенове делатности, његовог начина мишљења, казивања и писања, такве су да пред њима треба застати с поштовањем, и још више, са обавезом да се његово стваралаштво пажљиво чита и темељно изучи“, закључила је Ђачић у свом излагању.
Невен Милаковић је рођен 1. августа 1963. године, у Подгорици, живи и ствара у Бару. Читав свој вијек посветио је писању стихова и романа. Објавио је тридесетак књига поезије и прозе. Његове збирке поезије су: „Радост покајања“, „Дар Мајке Божије“, „Зебња“, „Подгорички“, „Последњи плотун“, „Једина“, „Мајци Божијој на аманет“, „Цвијеће добра“, „Вила са Кошара“, „Очев шамар“, „Вила са Кошара“ – збирка одабране родољубиве поезије, „Било једном“, „Љиљани“ и „Дар Мајке Божије“ – збирка одабране духовне поезије. Романи: „Подгоричка исповијест“, „Гојкова књига“, „Подгоричка исповијест“ – наставак романа, „Вијенци“ – збирка сонетних вијенаца, „Из Крајишког ока“ сонетни вијенац о Јасеновцу, „Румија Јованова“ и „Непризнати лауреати“ – зборник, „Крстоносна Румија“- монографија. Милаковић је за пјесму „Вила са Кошара“, 2019. године у Београду, награђен Златном плакетом Министарства одбране Србије.
Захваливши се Библиотеци која је издавач књиге, пјесник Невен Милаковић истакао је да „без велике емоције нема истинске поезије“ и да је збирка пјесама „Кад небо затрепери“ круна његове духовне поезије. „Ја сам ову књигу посветио мојој покојној Љиљани и она је на неки начин потврда моје оданости. Како можемо бити вјерни Господу ако нисмо вјерни својим ближњима“ рекао је између осталог аутор, нагласивши да он живи оно што пише. Како је и сам потврдио да се најбоље сналази у својој поезији, аутор је у даљем излагању приступио рецитовању стихова својих пјесама из новообјављене збирке: „Кад небо затрепери“, „Код поште“, „Живимо“, „На ободу вјечности“, „Једном“, „Пјевај друже“, „Једна душа“, „Трајање“, „Дама херц“, „Тишина“, „Тако мало“…
Протојереј др Дарко Р. Ђого истакао је у свом излагању да је Невен Милаковић, и када пјева љубавну поезију, свакако исти онај Невен Милаковић који нам је дао „Вилу са Кошара“ и прелијепе духовне пјесме, јер је његова љубавна поезија дубоко утемељена у духовном. У Невеновој поезији, што је дубоко хришћански, постоји мисао преплетености љубави и страдања, тако да код њега „постоје реченице и мотиви који су присутни и који би могли да личе на књигу о Јову“, истакао је Ђого, нагласивши како је у старозавјетној „Пјесми над пјесмама“ речено да је љубав јака као смрт, а да бисмо ми данас могли рећи да је љубав јача од смрти. По његовом мишљењу, данас је еротско-порнографско замијенило љубавно. Зато сматра да је ова Невенова збирка поезије дубоко теолошка, збирка оне љубави каквих данас нема много, које су нажалост више изузетак него правило. Тако је ова збирка „као један запис душе човјека који нам у потпуности даје да осјетимо и схватимо шта јесте хришћански брак и шта јесте хришћанска љубав“.
Књижевни критичар мр Горан Радојичић, рецензент књиге „Кад небо затрепери“, у свом излагању представио је Невена Милаковића као ствараоца који је својим родољубивим пјесмама познат широј читалачкој јавности, али и као оног пјесника чији остатак стваралаштва није довољно истражен. Тако Невенов разнородан опус обухвата пјесничке књиге о Подгорици, родном граду, затим љубавну поезију инспирисану чистом емоцијом према Љиљани и ону која нема Љиљану за главни мотив. Невен је пјесник плодотворан, заокружен и снажан. Пред нама је збирка пјесама посвећених Љиљани, која је, сматра Радојичић, „муза, љубав, начин живота, уточиште и прибјежиште, бол и страх, нада у васкрсење“. Зато су ове пјесме „прозор у свијет емоција, али и врата која читаоца изводе у простор симболичког, а можда и дословног доживљаја спасења и вјечног живота“. Пјесникова несрећа да изгуби драгу, а с њом и старог себе, била је, по мишљењу рецензента, у умјетничком смислу плодотворна, те би тако „туга и безнађе били неиздрживи да пјесник за себе и Љиљану није изградио нови стари свијет у поезији“. У њему обоје живе, и тако су „туга и очај поражени, а вјечни живот добио пуноћу, суштаственост и смисао“. У поезији Невана Милаковића „проналазимо и боемштину налик оној какву је могуће наћи међу нашим пјесницима попут Леса, Вита или Дуга“, закључио је мр Горан Радојичић.
