Војислав Војкан Т. Бојовић
Пљевља- Београд , 02.2025.
Довели су је у Жарковиће из Нове Вароши из Борисављевића куће. Сва Голубиња је изашла на сокак , колико да виде младу, толико и њено рухо јер се чуло да је богата. Прштало је камење под копитама сватовских коња који су поигравали и дизали главе пењући се уза стрм сокак. За сватовским коњима полако су пристизали коњи с младином сиксаном… Сви стадоше пред најгорњу Жарковића кућу...Најприје сјаха млада а послије ње и сватови. Није имала ни петнаест година: бјелолика , смеђе косе , црних очију , витка у пасу. Дугачак фистан ачик плаве боје са жутим цвјетовима падао јој је у густим наборима до уских стопала обувених у штифлете од црног шефроа, а бијели ваздушаст вео спуштао јој се с главе низ леђа и додиривао до земље. Збуњена,и као мало заплашена приђе прагу авлијских врата и прихвати накоњче. Крупно мушко дијете од двије године . па га трипут подиже изнад главе и три пута пољуби, те га предаде дјеверуши. Послије јој пружише решето са пшеницом. Захватала је зрневље и бацала преко себе шапћући: „ВЕЛИКО БИРИЋЕТА И СРЕЋЕ У НОВОМ ДОМУ“…Кад све испразни , она даде решето једном од дјевера и пође према прагу крстећи се. Ту је чекао муж који је с муштулугџијама и чајом стигао кући раније Пружи јој руку да је преведе преко авлије и уведе у кућу…
–Свијет је довикивао“Машала, машала , што ти је лијепа“
Овако Милка Бајић Подерегин, почиње свој роман „СВИТАЊЕ“ који описује време , догађаје, људе са краја 19. и почетком 20. века преко две пљеваљске породице Жарковиће( Живковиће) и Којиће (Бајиће).
Није ово писање бављењем Милкиним романом, о чему сам писао више пута, већ детаљима из њега кои се односе на догађаје и обичаје свадби, просидби, венчања од тог времена и данашњахих дана што ће појаснити нешто од фотографија из моје документације, са жељом да послужи онима који ће се овом тематиком, која траје и трајаће још дуго година и векова, бавити детаљније и стручније.
Познато је, како су у та времена склапани бракови,
„На просидби и на вјенчању устручавала се да га гледа , нешто од стида , нешто од збуњености.а на путу је био одвојен од ње.“
Милка даје описе младине венчаница, али детаљно даје и опис младожење Тана Жарковића:
Тане је био тридесетих година, кршан, снажан, оштрих црта и црномањаст. На њему је као скована стајала херцеговачка одјећа: црвени копоран украшен златним везом и ширитима, а преко њега фермен сав прекривен сјајним црним гајтанима тако да се једвв назирала плаво зеленкаста чоха од које је био сашивен. Око струка опасао тронболос од шарeне цариградске свиле с ресама …Ноге су му до кољена до плитких црних ципела биле чврсто утегнуте бијелим тозлуцима од уваљаног сукна , са стране скопчаним сјајним жутим кукицама…
Надам се да ће ово Милкино писање, појаснити један део мојих фотографија из тог периода, и можда користити редитељу Небојиши Брадићу, када коначно дође до реализацје преставе „СВИТАЊЕ“, о чему смо се договарили на сусрету организованом у Београду под називом „Пријепоље и Пљевља крајем 19.и почетком 20.века.
Војислав Војо Ђ. Ђенисијевић ( 1882 – 1918) из познате пљеваљске трговачке породице и Катарина Веселичић из пријепољске трговачке породице, великих ктитора манастира Милешеве, на дан венчања 1908. године. Војо је био дипломац Трговачке академије у Београду и диплoмац експорт. Академеје у Бечу, одакле је вероватно донео венчаницу за своју изабраницу.
Моћевске младе са краја 19. века: Драго Обрадовић и Ангелина Гина Р. Ненадић, ћерка прота Риста Ненадића. Кућа Обрадовића у моћевском „горњем“ сокаку или ул. Стевана Самарџића и данас се сачувала и вероватно још увијек је највисочија. Имали су троје деце: два сина : Бранка касније генерала ЈНА и Мима кога су после Другог рата убили партизани. Ћерка Велиборка Вела била је удаата за Гојка Поповића новинара, двоје деце Милоје Каваја, новинар .публициста, писац текста легендарног Марша на Дрину Станислава Биничког, поеме о Тесли и др. Ћерка Биљана Поповић Милић била је дугогоришњи уреднк и водитељ ТВ Дневника РТВ. Београда.
Десно Тодор Антонијевић (Отац Дикин, деда Драганов) са супругом Маром Цвијетић на дан венчања 1895. Године. Остало је у махали упамћен , њен одговор на примедбе да је јој је младожења старији : ЗА СТАРА ЗА ЦАРА !
Кућа Обрадовића у моћевском „Горњем сокаку“ или ул. Стевана Самарџића,подсећа на времена прошла. Описао их је Милоје Каваја у књизи „Сенке и светлостти Црне Горе“. Морали би је прочитати бар Моћевчани.
Венчање Велиборке и Гојка Поповића обављено је у манастиру Света Тројица код Пљеваља, 1935. године. Много познатих драгих лица а у врху са каро качкетом неизбежни хармоникаш Алија Ичелић сајџија.
Милоје Г. Поповић Каваја (1936 – 2020) дипл.правник, новинар, публициста,књижевник, дипломата , јесте рођен у Београду,али је своје детињство провео у пљеваљском Моћевцу у ратним и и поратним годинама, које су, као и другима биле тешке. На породицу је најтежи удрац био стрељање његовог ујака Мима, младића од 17.година, као наводног сарадника окупатора, јер је као ђак знао одлично немачки, и Талијани су га узимали као преводиоца , дајући му за рад кекс, хлеб, бомбоне, које је он делио по Моћевцу…Када су га ухапсили, група Моћевчана је похитала у Београд, да о томе обавести његовог брата Бранка , генерала ЈНА , команданта прве параде у Београду ( у филму Битка на Неретви њега глуми Сергеј Бондарчук) али се он на то оглушио. Знао је да му не може помоћи, и да је то била провера за њега,То му мајка Гина није никада опростила, а богами ни Пљевљаци, са којима је прекинуо сваку комуникацију.
Са промоције књиге „Пљеваљске вибрације“ (Увек је себе сматрао Пљевљаком) Десно сестра Биљана , лево породични пријатељ , моја симпатија Снежана Берић Екстра Нена.
У Београду смо наставили дружење и пријатељство наших мајки Моћевчанки. И увек су нам теме биле везане за Пљевља, његове људе и догађаје.
Анка, ћерка познатог пљеваљског трговца тог времена Ђорђа Ђока Шећеровића и проф. пљеваљске гимназије Ђорђе Пејановић на дан венчања 1905.год. испред младине кућа на Раскрсници. Десно пола века касније ћерка моје тетке Даринке Даре Потпарић са изабраником Владимиром Владом Симићем. Разлика у венчаницама је минимална . А ево и мог зета Влада окићеног рузмарином, цветом којим се ките и сватови, посвећен богињи љубави и лепоте Афродити за срећу, љубав и слогу младенцима.
Лево, проф.ђорђе Киселиновић је службовао у пљеваљској гимназији. Био је и оснивач листа за културу “ Наша искра“ и наставка рада СПД Братство 1908.год. Ту је нашао и своју животну сапутницу Марију. Десно, венчање пљевљанке НН у Београду. Те исте 1908.године.
Венчања ћерки неимара Максима Т. Бојовића (1852 – 1945): Даница са супругом Милојем Милојевићем 15.11.1936. и Јелисавета проф.књижевности са Жиком Магазиновићем мајором војске КЈ, 21,06.1934 у Београду. Интересантно за оно време, да је Максим на високе школе упућивао своје ћерке : Из првог брака са одивом Вараклић ? из Седобра имао је три сина и ћерку Магдалену коју је школовао на факулт. у Скопљу, где се и удала за Еда Штефана, са којим је имала две ћерке Славицу Буторајац проф. на Машинском факултету у Београду и Љубицу проф,руског на Саобраћајмом факултету у Београду. Вера и Даница су завршиле учитељске школе. Синове је учио свом занату, и највише радио са Тодором и Озреном.
Породица неимара Максима Т. Бојовића Милешева 1852 – Пљевља 1945. Први слева седи, па друга супруга Христина Новаковић и брат Раде оружар у Арсеналу Крагујевац. Стоје : Јелисавета , Тодор , Озрен и Даница.
Дошли Пљевљаци по младу. Урош Бајић „Баћи“ и Зорка Давидовић испред цркве Успенија Пр. Богородице у Чајничу 1935.године. Повели и хармоникаша са свих тадашњих пљеваљских свадби Алију Ичелића.
Испунила мајчину жељу, да ће венчање бити у цркви, што је за то време 1955. била реткост. Моја сестра од тетке Даринке , са сестром Јеленом . како ми је говорио др Аца Обрадовић, једне од најлепших Ваљевки тог времена.
И да ову кратку хронологију свадби, завршим једном из мог сокака, Тршове 11. Мирославе Мире К, Дамjановић и Душана Душка С. Милића „Ћоке“ из 1960. Године.Готово све ликове са слике познавао, Лево дечак. мој добри друг и пријатељ Микица Микуш, Драги Лучић држи у наручју комшиницу Ирену Петовић, Миле Војиновић са супругом Дарком , Душко Рабрен са супругом , Драго Вукојичић држи Горана Шљивића . Душкова баба по оцу Савка, сестре Нада и Љиља, Алекса и Милка Маравић са децом Миром и Милошем у врху Емин Х. Јашарбашић мој стриц Озро, сасвим десно Радуле Јауковић адвокат са супр. Марушком У свадбеној атмосфери Душков шаховски саиграч др. Божидар Боња Бојовић , мој брат, не може ни мајка све родити итд. Ето, немој да ме зивкате и питате ко је ово а ко оно….
И млада за сва времена, баш принцеза, и то не само од Монака…
И ако се стигне , младенци и свадбе из Пљеваља у боји и времену после сто и више година од ових црно белих слика… Да видимо шта се ту променило… у облачењу, обичајма… Све пролази – фотографија остаје као истински сведок времена, околностма , економским, социјалним и др. приликама у коме је настала.
Петровићи Данијел и Данијела по венчању у храму Св. Петке 2017.
Све је важно за тај дан. Ту је деверуша Исидора да помогне.
Не зна се од када је и од кога је узет обичај бацања и хватања младиног цвећа – бидермајера, па која ухвати ето је пред олтар…
Свак има своје жеље и програм и место за дан незаборава. Овако су то Срђан и Бојан урадили. Неко је драгу матурску хаљину , претворио у венчаницу, неко матурско одело…
Играј млада не стиди се … када ћеш ако не сада…!
Ма ни корона не може им ништа…а све по тадашњим прописима, па и пољубац….
Београд, 06.02.2025. Војкан Т. Бојовић
Текст и фотографије искључиво су власништво аутора
