Поводом годишњице рођења Јована Јовановића Змаја у Читаоници Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ одржана је радионица за ученике IV разреда ОШ „Салко Аљковић“. Присуствовали су ученици IV-1 и IV-2 разреда са професорицама разредне наставе Маријом Вучинић и Денисом Пјевовић, као и ученици IV-3 разреда подручног одјељења на Гукама са професорицом разредне наставе Аном Радовић.
Дјеца су се читањем и илустрацијом прочитаних пјесама упознала са дијелом поезије Јована Јовановића Змаја што је био и циљ радионице јер, подсјетимо, Чика Јова Змај је написао неке од најљепших дјечијих пјесама које се и данас радо рецитују и пјевају и које су још увијек незаобилазан дио предшколских и школских приредби. Дјетињство је незамисливо без стихова пјесама „Мали коњаник“, „Таши, таши“, „Материна маза“, „Зимска песма“, „Пачија школа“, „Дете и лептир“ и многе друге. Радионицу је водила Душанка Радовић.
Јован Јовановић Змај је рођен 6. децембра 1833. године у Новом Саду. По занимању је био љекар, а током цијелог живота се бавио уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дјечијих часописа. По једном од сатиричних часописа који је издавао је и добио надимак Змај. Писао је лирске пјесме, баладе, сатире, хумористичне и пјесме за дјецу. Написао је једну комедију, романтичне приповјетке, хумореске, критике, бесједе. Преводио је са енглеског, мађарског, њемачког и руског језика. Али, по мишљењу Јована Скерлића, српског књижевника и књижевног критичара, аутора Историје нове српске књижевности (1914) „Змај је испевао најбоље дечје песме у српској књижевности , где су велике истине, људска и благородна човечанска осећања казивана приступачно, лепо и просто.“
Из генерације у генерацију слови за првог дјечијег писца у српској књижевности. Дјеца ће из његових пјесама сазнати како се радује животу, природи, потоку, цвијету, како да поднесу невољу, како се помаже ближњима, како поштовати старије, како вољети отаџбину и још много тога.
По очевој жељи уписује право у Пешти, поред Пеште студирао је у Прагу и Бечу гдје је и упознао Бранка Радичевића његовог највећег пјесничког узора. Прекинуо је студије права и вратио се у Нови Сад.
У Новом Саду је 1861. године упознао своју супругу Еуфрозину Личанин, коју је Змај звао Ружа. Надахнут љубављу и срећним породичним животом написао је збирку пјесама „Ђулићи“ (тур. Gül – ружа). У међувремену је завршио студије медицине у Пешти, тачније 1870. године.
Неколико година касније доживио је породичну трагедију када су му умрла дјеца, а затим и супруга Ружа. На основу ове личне трагедије написао је збирку елегичних пјесама „Ђулићи увеоци“. Превелика туга и бол за породицом коју је изгубио нису његову поезију учинили трагичном. У највећој тузи и жалости, он је уређивао хумористичке часописе и писао ведре пјесме.
Последње године живота провео је у Сремској Каменици, гдје је и умро у сну 14. јуна 1904.године.
