ПОНОВО РАДИ КОРЗО, А СНИМА СЕ И СЕРИЈА „СВИТАЊЕ“…

Путописац Јефто Дедијер, записаће после ослобођења Пљеваља 1912:

–Варош је сасвим чиста и лепа, што је чини најбољом вароши у Санџаку. Она има изглед средњоеврпске вароши у којој се налази доста лепих грађевина, могу видети и модерне радње , боље кафане и хотели: Живковића, Манастира Св. Тројица, Бајића, гостионица Милет Башта и др. а има доста лепих приватних зграда
Тада је настала и песма „Моћевчићу (део града Пљеваља.прим В. Б) мали Цариграде“…

Долазећи на дужност председника општине, др Дарио Ј. Вранеш, између многобројних градских обавеза и проблема, решио је да покрене и обнови нешто од онога што је Пљевља чинило градом у који се са радости долазило.
Прошлог месеца одржана је реприза, некадашњег чувеног пљеваљског корзоа, на који се суботом, недељом и празницима долазило не само из околних градова: Пријепоља, Прибоја, Н. Вароши…. али и утрчавало у аутобусе из Београда, Титограда, Сарајева…да би се стигло на чаршијски корзо од 19 – 22h… Надамо се да ће ово подсећање учинити да корзо буде место поновног окупљања младих и старијих са обе стране чаршије , место виђења дружења, упознавања…

Други велики подухват, новог општинског руководства, je да се по роману „СВИТАЊЕ“ Пљевљанке проф, Милке Бајић – Подергин (1904 – 1971) сними серија, која ће верно приказати живот Пљевљака, а и шире, са краја 19. и почетком 20. века.

– Ви ћете Милка изгледа написати дивну књигу!
Рекао је Иво Андрић када му је проф. Милка Бајић Подергин, у једном од сусрета са великим писцем, дала на увид прва поглавља свог јединог књижевног рада, роман „СВИТАЊЕ“.

Милка Бајић Подергин је рођена у Пљевљима 1904. године. Завршила је велику матуру у родном граду, као једна од првих ученица Гимназије основане 1901.године, а дипломирала је 1928. на катедри за светску и националну књижевност Филозофског факултета у Београду. Као професор Гимназије предавала је књижевност у Пљевљима, где се удаје за колегу проф. Игњатија, па у Прокупљу, Краљеву до 1941. где су немачки фашисти стрељали Игњатија заједно са његовим ђацима пољопривредне школе. После рата ради у Београду и школује две ћерке Јелену (Ољу) и Надежду , касније познату као глумицу Нађу Регин. Због слабог здравственог стања одлази 1955. у пензију. Роман „Свитање“ почела је да пише почетком шездесетих….Умрла је 1971. у Лондону, код ћерки где је провела последње године живота. Испуњена јој је жеља да буде сахрањена у Пљељима у породичној гробици крај манастира СВ. Тројица.

У СО Пљевља, на конференцији за медије 15. јула 2024. представљен је почетак рада на снимању серије „СВИТАЊЕ“ по Милкином роману.

–Лично сматрам, да не може бити интелектуалац из Пљеваља, а да бар једном није прочитао и схватио суштину романа „Свитање“, рекао је председник општине др Дарио Ј. Вранеш.

Јеленка Бајић (у роману „Свитање“ Јелка , Милкина мајка) прва с лева седи и ћерка Ангелина (удата за прота Слободана Шиљка). Стоје с лева: Милка Бајић, Наталија (удата за Сава Беговића) Софија (удата за Мила Делевића судију) Георгина (удата за Божа Мартиновића судију) Фото Сребренке Илић Георгинина унука.

„СВИТАЊЕ“ је више од хронике две породице у роману , Којића (Бајића) и Жарковића (Живковића) са тадашњим патријахалним обичајима са краја 19. и почетка 20. века. Живковића, једне од најстаријих урбаних православних породица, који су се са голих брда спустили низ Голубињу и Бајића (Којића) из села Мрзовића крсна слава Стевандан (трећи дан Божића) који су доста касније, успешно радећи трговинске послове, постали врло угледни и богати Пљевљаци.

Гола брда пљеваљска, онаква како их је затекао и турски освајач, била су прва слика које је Савка угледала када су је довели код Жарковића из Нове Вароши, од Борисављевића куће. „Сва Голубиња је изашла на сокак, колико да види младу колико и њено рухо, јер су чули да је богата. Oкупљени су довикивали – машала, машала, што ти је лијепа. Тане је био тридесетих година, кршан, снажан, На њему је као скована стајала херцеговачка одјећа , црвени копоран украшен златним везом и ширитима,,,“

Једна од кућа Живковића (Жарковића) у Голубињи, дуго је одолевала времену. „…Кад би Тане отишао у Чаршију, она би излазила на доксат, гледала Пљевља опасана голим брдима и туговала за својом Новом Вароши, за зеленим шљивицима, пошумљеном околином, за Златаром и његовим чаирима, свјежим планинским потоцима…„
… сјећала се своје куће у којој је одрасла и господског живота у њој, пута у Сарајево и сарајевских момака. Одјевени по бечкој моди , они не само да су се другачије облачили него су другачије ходали, говорили и пушили фине танке цигаре . Е таквог је она мужа жељела, да је мало виши од ње, смеђа косе и благих бадемастих очију као што јр видјела у једнога . А ето, стричеви је дадоше за Тана.

Ни ова претеча КФОРА И ЕУЛЕКСА није успела одбаранити ни открити ко те 1916. убио у Бољанићима Тана Савкиног и оставио је са двоје мале деце.

Део Пљевљака у сaбирном логору у Зеници 1916. на путу за логоре Нежидер и Болдогасон, међу којима су и угледни пљевљаци : Војо Ђ. Ђенисијевић, прото Саво Т. Вукојичић, Митар Обрадовић Михаило М. Драгашевић, Јанићије П. Јанићијевић…

Део записника са 2. Седнице општине Пљевља одражне 30.10.1918. сведок је онога што је Милка описала у „Свитању“, када с пљачкаши навалили на Пљевља на српске и муслиманске куће.

Тодор Д. Антонијевић (1866 – 1908) на дан венчања са Маром Цвијетић 1897. и Војислав Војо Ђ. Ђенисијевић (1881 – 1918) са супругом Катарином Веселичић из познате пријепољске породице. Венчанице, најбоље говоре како мода и Европа нису били далеко од мале вароши некадашње турске касбе.

У роману Милке Бајић Подерегин „СВИТАЊЕ“ детаљно су описани обичаји око просидбе , свадбе, и како су се породице договарале око мираза и даровања девојке. Ипак, било је случајева, када се све то прескакало, када је љубав, била јача и бржа, и када су веровали да
ДОБРОЈ ДЕВОЈЦИ НЕ ТРЕБА МИРАЗ!. На слици лево проф. пљеваљске гимназије Ђорђе Киселиновић на дан венчања у Пљевљима 1908. Неке венчанице стизале су из Београда , Сарајева, неке и из Беча, а неке су везиље пљеваљске кројачице успешно копирале.
Шта рећи, за младиу и њену венчаницу на снимку од пре више од 100 година а тек за девојку моћевчанку, на снимку првог пљеваљског професион. фотографа Николе Ј. Настића (1868 – 1828 ) сем, да јој мираза није требало !

Остале су само две. Куће Бајића – Којића на Доловима, сведоци три века.

Сценариста Саша Еди Ђорђевић који је већ почео да пише сценарио казао је да му је изузетна част што је добио повјерење да се бави романом који је од изузетне вриједности не само за Пљевља.

–Надам се да ћу да оправдам повјерење и да то будуће наше заједничко дјело буде права и реална слика живота Пљеваља, ни по бабу ни по стричевима, већ онако како је заиста било, а било је занимљиво, тешко, мучно, како када и исковало је људе који су направили овдје своје насљеднике и Пљевљаци су данас оно што јесу захваљујући својим бившим прецима. Мени је данас велика част што сам добио могућност да радим на овоме, рекао је Ђорђевић.

Глумац Иван Вучковић казао је да је давно разговарао са предсједником Општине о екранизацији романа „Свитање” и додао је да је његов задатак био на томе да покрене причу.

–Почетак сваке екранизације је сценарио и ми од овог тренутка крећемо у реализацију серије. Мој задатак је био да пронађемо човјека који је спреман, способан, вољан да се бави епохом.

–Сви људи који осјећају да би могли дати неки допринос овом дјелу могу да се укључе у реализацију пројекта, али битно је да сви будемо укључени. Позивам људе који имају документацију или неке породичне архиве који су потомци актера приче да се укључе. Ово не треба да схватимо као дјело предсједника Општине већ свих нас, нагласио је др Вранеш и казао

–Да је сваким новим читањем књиге проналазио нешта ново и аутентично. Он је свјесан да би дошло до крајње реализације мора да се укључи комплетан регион.

Свакако, да у раду на сцеиарјиу имају важно место, и наследнице проф. Милке Бајић Подерегин. професори књижевности, посебно пљеваљске гимназије, које су оставиле изузетан траг и у школама Београда, Сарајева, Крагујевца, Подгорице, Мостара, Н. Сада…

Ћерке Милке Бајић Подергин Нађа (1931 – 2019) и Оља- Јелена у Београду 1987, приликом, промоције „СВИТАЊА“ 1987.
Нађа је завршила у Београду позоришну академију, и била једна од првих глумица југословенског филма после Другог св, рата. После улоге у филму „Кућа на обали“, узима уметничко име НАЂА РЕГИН. Британски Би Би Си и доста страних медија објавили су 6. априла 2019, вест да је преминула у
Лондону Нађа Регин позната као партнерка Шона Конерија, године 1999. Била је једна од организатора масовних протеста у Великој Британији против бруталних напада НАТО авијације на СР Југославију.

Сребренка Илић, новинар и екс.главни уредник и водитељ инфор.програма РТС, приликом промоције трећег издања „СВИТАЊА“ У Народном музеју у Београду и договора око његове поставке у Народном позоришту, коју је требало да уради једа од најбољих драмских личноси Србије и окружења Небојша Брадић (седи први сдесна са тадашњим директором музеја у Пријепољу Славољубом Пушицом. Корона је све одложика …И како је рекао председник СО Пљевља др Вранеш, поред већ наведених, у овај пројекат би требало да се укључи цели регион.

На скупу У Београду , поред промоције СВИТАЊА, промовисан је пригодан Алум старих фотографија Пљеваља и Пријепоља крајем 19. и почетком 20. века.

Сребренка Илић унука Георгине Бајић сестре Милкине и Нађа Подерегин Регин.

Милкине ћерке Нађа и Јелена Оља , приликом доласка у Пљевља 2009. године, срдачно је дочекао у Гимназији где је њихова мајка била и ученица и професорица, легендарни директор проф, Драган Зуковић.

Такође, посетиле су и улицу која носи име њихове мајке

Tекст и фотографије могу се користити само уз сагласност аутора !

Београд, октобар 2024 Војкан Т. Бојовић