Посматрајући две екипе кошарке
Прва екипа.
Младићи који играју игру ,настојећи да постигну што више и чинећи све да њихов противник постигне што мање. При цела екипа и сваки појединац у њој остају за цело време игре оно што су ; људи и личности. И ма колико да су се предали игри, они у сваком тренутку постоје као људи, одвојени од успеха и неуспеха.
Друга екипа.
Све се губи у разгранатој и добро изграђеној специјализацији. А свако појединац тежи да се цео претвори не у игри, не у кошарку , него у кош , у погодак,у безобзиран , го успех који на крају крајева губи сваки смисао , јер прогута човека и све што је људско у њему и око њега.
Ово важи за сваки спорт и за свако људско делање уопште.
Oвако у „Знаковима поред пута“записа о кошарци наш нобеловац.
Иво Андрић, волео кошаркашку игру, али сваки спорт и људско делање.
Ишао је редовно на кошаркашке утакмице Ц, звезде на Калемегдану,
Како је записано у Звездиним монографијама и „Звездиној ревији“, он
од оснивања Црвене звезде 1945. није пропустио ни једну
утакмицу..
Како је записано у Звездиним монографијама и „Звездиној ревији“, он од оснивања Црвене звезде 1945. није пропустио ни једну
утакмицу кошаркаша и кошаркашица. Како и зашто се стварала причаи о томе и на широко писало, да је велики писац долазио на утакмице кошаркашицa због Звездине играчице Љубице Оташевић, нема утемељена. Љубица је иначе била у тиму од 1952 – 1956. А Андрић је много пре Љубициног доласка у тим, одлазио на Звездине утакмице. На ове приче о Андрићу ишло се чак и до Мадрида и извесне Берте Синхерман…Тражила се „жена које нема“!
Љубица Оташевић ( 1933.Г. Милановац – 1998. Холивуд) сматрали су је најлепшом београђанком тог времена. Прекида 1957. кошаркаш.каријеру и одлази у Италију. Била је дублерка Софоје Лорен. Одлази у Холивуд, где је имала мање улоге.
Други су опет мислили да је то Надежда Нађа Подерегин ( 1931. Краљево – 2019. Лондон) пљеваљска крв, ћерка професора Милке Бајић и Игњатија Подерегин, у то време студент глуме. На слици, Нађа и Оља- Јелена приликом доласка у Београд 1987. на промоцију књиге СВИТАЊЕ мајке Милке. Филмску каријеру почиње у Југославији. Нађа је дипломирала глуму на академији у Беогрду и била једна од првих глумица јујугословенског филма после Другог св. рата : Прича о фабрици, Чудотворни мач, Фросина, Куча на обали…После овог филма узима уметичко име Нађа РЕГИН.Била је партнерка Шона Конерија
Андрић је био пријатељ Црвене звезде и имао чланску књижицу са бр. 4. Клуб му је слао на кућну адресу карте за утакмицу, али он се захвалио и чекао у реду испред шалтера за улазак на стадион. Како стоји у Звездиној монографији, када је добио Нобелову награду, позамашну суму поклонио је Ц. звезди. КК Звезда га је изабрала за почасног председника. Један од савременика тог времена , говорио је , да Андрић воли кошарку, воли спорт.Уме да се радује као дете победама и лепој игри. Он налази у спорту најлепше људске одлике , племенитост другарство, пожртвовање, несебичност, изгарање, витешки дух, оплемењен хуманости и љубаљви за људе.
Није Андрић играо кошарку, нити је вероватно икада убаци лопту у кош, али је открио у чему су чари те игре , да се сваки појединац претвори не у игри, не у кошарку, него у кош…
Такође, није Андрић никада узео ни карте у руке али је до танчина и последњег даха продро у душу тих људи, што нам је описао у лику Милана Гласинчанина (са Околишта), који као и све касаблије није по природи био коцкар, а кога су савладале страсти и одвеле у Устамујића хан , у онај мали собичак где се окреће карта…Зарицао се да неће више играти, па опет …Ту Миланову последњу игру у јесењој ноћи на мосту, у сну или на јави, тешко да би могао описати иједан профи. коцкар, баш као ни стотине других ликова из његове „На Дрини ћуприје“. Можда за ово писање, у овој 2024. треба се подсетити и у овом нашем времену, Андрићевог Алихоџе и његових речи на издисају док се рушила ћуприја:
- Можда ће од васцелог божјег света направити пусто поље за своје бесмислене грађење и крвничко рушење, пашњак за своју незајажљиву глад и несхватљиве прохтеве ? Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи људи који ће за божију љубав подизати трајне грађевине , да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би љих нестало , то би значило , да ће и божја љубав угаснути и нестати света, А то не може бити. Надајмо се да ће тако бити и у овом поманиталон веку.
Текст и фотографије : Војкан Т. Бојовић.
Могу се користити само уз сагласност аутора!
Београд, октобар 2024.
