Осмех не стаје ништа , а даје много,
Обогаћује онога који га прима ,
А не осиромашује оне што га нуде.
Он траје само трен ,
Али…
Тако почиње своје писање у „ПОЛИТИЦИ“ (07.10. 1991) пре више од 30 година проф.Драган Недељковић, „испровоциран“ једним плакатом у Нансију, и пише да је налик на песму , која опомиње све цивилизоване људе. И увек га се сети када се сретне са нељубазности чији је распон код нас готово неограничен Јутрос у сервису за прање кола , Жена ту запослена, није ме удостојила погледа, на поздрав ми није одговорила, на поновљено питање презриво је ћутала. А није имала разлога да се на мене љути. Свако од нас може навести безброј примера нељубазности у разним срединама и на свим ступњевима образовања, И нуди нам проф песмицу из Нансија, која би могла да нам послужи као подсетник, као правило хуманог општења. И наставља:
Али успомена на њега, некада је вечита.
Нико није толико богат да га се не лиши,
И нико толико сиромашан да га не заслужује.
Осмех ствара срећу у дому , помаже у послу,
Видљив је знак пријатељства.
Уморном бићу дарује одмор,
Најобесхрабренијима враћа храброст,
Осмех се не може ни купити ни позајмити , ни украсти ,
Јер вреди у само у магновењу када се даје.
А ако некада сретнете лице
Које више не зна да се осмехне,
Будите велукодушни, подарите ну свој осмех.
Јер ником он није тако неопходан,
Као ономе који није у стањз да га другима да,
У наставку текста проф. Недељковић нам је саветовао, да ову „песмицу“ истакнемо, у школама, болницама, апотекама, црквама, књижарама , кафанама, музејима… Свагде где је мало осмеха
И завршаава, Осмех је знак кулуре, израз добре воље, потребан увек, нарочито данас када је све мање наде У ОСМЕХУ ЈЕ НАДА . И ПОВЕРЕЊЕ.
Ја ћу на ово професорово писање ( као и увек уз моје текстове) додати осмех, који се можда најдуже памти. Онај девојачки, и то из мог завичаја, из наших гимназијских дана.
А ЈУТРОС, ВЕЋ СУ ДРУГИ МЛАДИ…О МЛАДОСТИ…шео би рекао Арсен.
И вековима, КАО ДА СЕ ништа у ОСМЕХУ није променило-
Београд 25.07. 2024. Војкан Т. Бојовић
