ЈЕДНО ЗАНИМЉИВО СЈЕЋАЊЕ

Ових дана је изазвало политичку буру у чаши воде именовање Предрага Дрецуна за члана или предсједника Инвестиционо развојног фонда( ИРФ). Многи из парламентарне већине су изразили незадовољство, јер је господин Дрецун запамћен као Извршни директор Прве банке Аца Ђукановића. С тим у вези присјетио сам се једног нашег изненадног сусрета. Било је то двије хиљаде, сад не знам којег љета, али Мило је већ био добрано заокружио своју приватну државу Црну Гору. А то је значило независност након покраденог референдума, државни симболи увојени у Скупштини без опозиције, црногорски као службени језик, иако никада није био већински у Црној Гори.

Тога дана сам изашао из Скупштине ЦГ, пресјекао Његошеву улицу и упутио се према тргу Слободе или Независности. Одједанпут отварају се врата из кафића на углу и неко ме зове по имену „Новице!“. Погледам и видим Предрага Дрецуна. Каже изашао је да ме поздрави, јер се нисмо срели након раскола у Народној странци у пролеће 1996.године. Вјероватно су на кафићу била специјална стакла кроз која се изнутра види ко пролази улицом, а пролазници не могу да виде госте у кафићу. 

Морам да признам  да је наша сарадња у Народној странци била више него коректна, он је знао и да ме и имитира у говору, што је чинио на врло сипматичан начин. Чак је и наш разлаз на последњој сједници ГО био без ружних ријечи, за разлику од Новака Килибаде, који је, кад је остао у мањини, тврдио да су ме правили пљеваљски Турци, иако сам дуго важио за његовог политичког миљеника. Ово је још један доказ о искрености грађанске орјентације тзв.грађанских странака. 

Него да се вратим сусрету са Дрецуном. „ Новице, зар још ниси схватио да је српство у Црној Гори дефинитивно пропало, а ти настављаш да бијеш изгубљене битке“, каже ми мој некадашњи пријатељ.  Помало збуњен и затечен неочекиваним сусретом и савјетом одговорио сам старом мудрошћу србијанских сељака „мож`да бидне, ал не мора да значи“. Размјенили смо још неколико куртоазних реченица, након чега се он вратио у кафић, а ја наставио према тргу. 

Одговарајући на критике поводом свог именовања, прије свега предсједнику Црне Горе Јакову Милатовићу, тврдио је да је безрезервно подржао Европу сад и Милатовићеву кампању за предсједника Црне Горе.

Нема разлога да му не вјерујем, али било би занимљиво да нам господин Дрецун, апропо оног увјерења  да је „српство дефинитивно пропало у Црној Гори“ саопшти да ли је био учесник литија за одбрану светиња. Ако јесте, онда је то доказ да је жишка српства и даље тињала у њему, а уколико није, онда је подршка Европи сад чисто лукративне природе. Постоје људи који имају таленат да непогрешиво осјете одакле вјетар дува и на вријеме се укључе у матични ток времена. 

    др Новица Станић